Priča o lenjosti i zasićenju

Čak i ukoliko ste se od njih do sada već smorili, vrlo je verovatno da ste u nekom periodu – posebno ako ste tada bili zaglavljeni – uživali u motivacionim govorima. Govori kralja Leonide iz filma 300, Tony Robbins i suze u našim očima, srceparajući a opet mudri govori na TEDu… Verujem da je bilo momenata kada se svačija duše bar nekad napajala sa tih divnih izvora ljudskog saosećanja.

I realno je da nam je to u brzom i pomalo otuđenom svetu potrebno. Spoljni faktor, kada su svi umorni za naše potrebe, koji će nam ”dati malo snage” da guramo dalje ili ponovo razmislimo o svojim željama. Nije ni čudo što su knjige “saosećajnih” pisaca i self help gurua najčešći bestseleri. Čovek plaća ono što mu je potrebno. A u eri interneta, sa toliko dostupnih informacija koje traže našu pažnju, a ne koštaju praktično ništa, ko će odoleti da bar sa vremena na vreme odgleda neki motivacioni video ili odsluša podcast?

Ipak, posle nekog vremena, većini koja je bila “navučena” na ovakve govore se desi da pri sledećim oseti neki gorak ukus. I ako malo bolje razmisle, videće da su proizvodi motivacione industrije uvek mač sa dve oštrice. Baš kao i većina droga. Nešto probude, a nešto bitno uspavaju – naše sopstvene kapacitete.

I baš kad ste poželeli da konačno poradite nešto konkretno na svojim ciljevima, pomislite: ma, samo da pogledam još ovaj govor…

Pozajmljivanje energije

Šta se u stvari dešava kada gledamo/slušamo/čitamo motivacione govore? Osećamo se shvaćenim i manje usamljenim. U nama se budi nada da možemo više nego što smo mislili, jer je neko, tako običan ili još u goroj situaciji od nas, uspeo u tome ili nečemu još teže dostižnom. Osećaj optimizma koji se budi u nama, posebno ako smo manje ili više energetski havarisani, daje nam osećaj da ponovo, ili po prvi put, imamo snage da se nosimo sa životom.

A ko su ti ljudi koji nas inspirišu? Da li su oni prevazilazili prepreke, borili se i postizali ciljeve tako što su slušali motivacione govore drugih? Teško. Ono što vidimo u tim ljudima jeste velika snaga iskustva koja ih je dovela tu gde jesu. Oni su svoj put prokrčili tako što su prošli kroz pakao bola i samospoznaje. Nije im bilo lako. Mala je šansa da su postizali velike promene na talasima tuđe energije. Oni se nisu služili, ili bar oslanjali, na tuđe iskustvo. Hrabrost koju su probudili ili stekli stvorila je drugu vrstu otpornosti – onu pravu – kojoj nisu potrebni motivacioni govori.

Ti ljudi su odrasli. Oni koji se neprekidno inspirišu tuđim iskustvom nadajući se da će ih ono napajati snagom za delovanje se ponašaju kao deca – ne žele suštinski da se menjaju, žele da ih konstantno drugi neguju, tetoše i podstiču a sami biraju da (se) ne pate. Uglavnom suštinski očekuju od drugih da im reše problem. Veruju da inspiracija vodi ka motivaciji koja tek onda stvara uslove za delovanje.

Sazreli razumeju da rad stvara inspiraciju, koja čoveka motiviše da dela, stvara i razvija se dalje. Profiliše afinitete i fokusira se, vremenom, na ono što je za njega.

Pozajmljivanje energije nije samo dugoročno nedelotvorno. Ono u stvari zaista ume da bude štetno, jer…

Spoljašnji podsticaj je kao sintetička droga

Znate i sami koliko je teško objasniti mladima zašto je droga loša: ona čini da se osećamo tako dobro, živo i povezano. Treba zrelosti da se shvati cena pozajmljene ili otete dobrobiti, one koju ne možemo tako lako otkriti u nama samima. Slično je i sa spoljnim motivatorima.

Glavni problem sa ovim tipom inspiracije za život jeste u tome što se proizvodi napolju. Samim tim mu je rok trajanja (shelf life) kratak i naše telo ubrzo shvati da nas vremenom više ne ispunjava: tražimo više, intenzivnije, drugačije. Istog se zasitimo.

I vrlo verovatno sve više gubimo sposobnost za unutrašnju motivaciju i akciju.

And them I’m down

Još jedna nuspojava navučenosti na motivacionu industriju jeste osećanje krivice koje se javlja kao svojevrstan bumerang. Da bismo se samo još malo motivisali i nahranili, odlažemo akciju. Tako oslanjanje na motivacione govore podstiče odlaganje svake vrste aktivnosti – čuvenu prokrastinaciju –  što se uglavnom kao bumerang vraća u vidu osećanja krivice. Tipa: eto, gledamo sam, slušao sam, a opet ništa nisam uradio, a kako su svi oni to mogli…

At the end of the day, važno je da ne zaboravimo koliko je svesti, (sa)osećanja i prepoznavanja inicijalno probuđeno nekim poznatim motivacionim govorima. Kao i kod većine pojava, problem u suštini nije u njima samima, već u našim navikama da bez razmišljanja biramo liniju manjeg otpora. Kao i razni drugi podsticaji, produkti motivacione industrije ne moraju sami po sebi biti loši, naprotiv – mogu biti upravo to na šta njihovo ime referiše – reči koje motivišu na dela. Onda kada zaista preuzmemo odgovornost i akciju.

Ono što motivacioni govori nisu, a šta je inspirational-industry complex stvorio, jeste zamena za život sam.

By |2018-11-22T23:43:18+00:0014. 12. 2018.|Najnovije, Zlatne žile uspeha|