Alternative isključuju.

Ko god je čitao Irvina Yaloma, poznatog autora i psihoterapeuta, zna da se dobar deo njegove egzistencijalne psihoterapije svodi na priču o slobodi – izborima i odlukama kao jednom od glavnih svojstava svesnih/ljudskih bića. A takođe i uzroku njegove nelagodnosti i anksioznosti.

Mnogo je pisano o koracima u donošenju odluka, postavljanju ciljeva (kao vrsti odlučivanja) i sl. Ono što nije dovoljno razjašnjeno – verovatno jer je lakše držati se površinskog dela problema – jeste koji je to osnovni razlog zbog kog toliko mnogo ljudi sebe smatra “neodlučnim”.

Presavesni i visokoodgovorni? Nesigurni i mnogo obzirni? Vrlo ozbiljni i uviđajni? All above?

Možda ste samo nespremni da istrpite frustraciju neprijatnosti koju donošenje dobrog dela odluka treba da donese?

Ostaviti višegodišnjeg partnera sa kojim smo, iako davši sve od sebe, u vezi koja nas ne ispunjava? Selidba u drugi grad radi poslovne prilike koju smo oduvek želeli? Unapređenje na poslu kom smo se podsvesno nadali a sad nas poprilično plaši?

Toliko je toga. Malo ljudi zaista ima problem da odluči šta će ujutru obući za posao ili koju kafu da poruči u pauzi. Mada, ako se zaista i tada osećaju nelagodno, koren problema u donošenju odluka je verovatno svuda isti.

Alternative isključuju.

Na srpskom reč “od-lučiti” je blisko vezana sa isključivanjem, “ubijanjem” jedne od opcija, tj. alternativa. Slično je i sa latinskim korenom “decidere” koji se javlja u velikom broju evropskih jezika. Odlučiti, dakle, bukvalo znači isključiti, ubiti neke opcije zarad drugih.

A to uglavnom nije prijatno.

Neki ljudi su više od drugih vaspitani da se osećaju loše ako svesno isključuju bilo koga ili bilo šta. Tako je neodlučnost linija manjeg otpora kad ne žele da osete krivicu ili odgovornost. Umesto da “uče” ili samo vežbaju da se osete ili ponašaju “odlučnijima”, verovatno je prvo bolje pozabaviti se osećanjima i uverenjima koja takve eventualne neprijatnosti neadekvatno izazivaju. Psihoterapeuti su puni takvih klijenata u svom rasporedu.

Ima i onih koji uopšte ne pate od krivice i neprijatnosti prema drugima ili svom unutrašnjem goniču, ali nisu dorasli tome da prihvate da ne mogu baš uvek i jare i pare. Za mnoge je teško da se odluče između stabilnog ispunjavajućeg odnosa i čestog a zabavnog menjanja partnera, pa pokušavaju da se koriste svakakvim, često visokomanipulativnim tehnikama, da izbegnu izbor. Teško je zarađivati visoke sume i biti na poziciji i provoditi ceo dan u dokolici i odmaranju – a mnogi ne samo da bi želeli, nego negde osećaju da polažu pravo na sve to. Uživanje u fast foodu, prekomernom korišćenju alkohola i sl. se ne slaže najbolje sa odličnim fizičkim stanjem, bar ne dugoročno. Jedno isključuje drugo.

Prirodna anksioznost pri izborima

Mnogo je razloga zašto odlučivanje ume biti otežano čak i onima koji se sa tim uglavnom ne muče. Može se desiti da se odgovor traži kada nemamo dovoljno informacija, što prirodno povećava anksioznost. Velika je zamka, takođe, pokušati doći do odluke u oblastima van naše nadležnosti (iako je ovo često omiljena taktika loših šefova: daj podređenom odgovornost, ali ne i ovlašćenja). U svojoj knjizi Paradoks izbora, Barry Schwartz nadugačko objašnjava kako nas velik izbor alternativa, umesto da nam olakša stvar, samo čini više zbunjenim. Svaki izbor koji napravimo podrazumeva isključivanje stvari koje nismo napravili, što stvara nesigurnost i krivicu.

Uz sve navedeno, verovatno je da je – manji ili veći – strah od greške glavni krivac za našu neodlučnost. U svom istraživanju Career Paralysis, Robert Archer objašnjava našu, suštinski prirodnu, sklonost ka “negativnom mišljenju” (što je verovatno samo jedan od dokaza da je mnogo bitnije dobro je razumeti i prevezići nego prosto se truditi da “naučimo” da razmišljamo “pozitivno”). Kao što smo prirodno, tj. evolutivno programirani na fight or flight response u slučaju opasnosti, tako nas rana iskustva nesvesno uče safe = survive matrici.

Skloni smo prirodnoj samosabotaži u procesu odlučivanja ili promene jer ako smo do sad preživeli bez neke novine, onda je safe/survive = staro; samim tim sve što može biti novo, nepoznato ili nepodložno našem analitičkom razmišljanju opasno. A ukoliko se odlučujemo između poznatih alternativa, čak i ako smo pošteđeni nelagodnosti pred novim i nepoznatim, isključivanjem bilo koje opcije uključujemo preispitivanje sopstvenih vrednosti. Što je mnogima neprijatan zadatak per se.

Odlučivanje jeste nešto posebno

Ono može izgledati neobično jeste broj ljudi koji, iako se odlično snalazi u rešavanju problema (a ni problem solving nije svima deo rutine), ipak ima ozbiljan problem sa donošenjem odluka. Kao da zaista u njima učestvuju dva sasvim različita procesa: rešavanje problema se bavi prošlim, postojećim stvarima i najčešće koristi analitičko mišljenje. Odlučivanje uvek ima realizaciju u budućnosti – nosi sa sobom uranjanje u neke dalje mentalne slojeve (nije ni čudo što ga je Carlos Casteneda svrstao sa kreativnošću u van domena saznatljivog i iskazivog sveta).

Danas se “primenjena” odlučnost uglavnom zove preduzimljivost, i smatra se vrlo poželjnom osobinom u poslovanju, pa posebno u liderstvu. Ipak, pokajaće se svako ko je bude mešao sa brzopletošću – uspešni ljudi po pravilu nisu oni koji daju previše brze odgovore na važna pitanja. Nije uvek lako odrediti koji je tajming sa donošenje važne odluke adekvatan, pa se tako, posebno kad dođe do greške, dešava da su generali standardno pametni tek posle bitke. Zato je možda najbolji kriterijum odluka zbog koje se ne kajemo (ili je to svedeno na najmanju moguću meru): bez obzira na posledice po spoljni svet. Što nas opet vraća ka prioritetima – mala je šansa za kajanje ako smo šta “presekli” u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti. Jednom kada smo ga svesni. I kada savladamo ideju da one same mogu biti u konfliktu, damo vremena da se on razreši, kao i prostor, saosećanje i poštovanje obema stranama i time pružimo sebi psihološki vazduh. E, onda vala možemo podneti i prihvatiti frustraciju gubitka alternative.

Who you are is defined by the values you are willing to struggle for. – Mark Manson

Neodlučnost je, tako, obrnuto proporcionalna svešću o sopstvenim vrednostima.

Nema druge polazne tačke.