Konkretniji osvrt na “buđenje ličnih potencijala”

Šta god mislili o figuri Donalda Trumpa, dugo su ga mnogi smatrali preduzetnikom prve klase. Sa mnogim dobrim idejama, razrađenim sa i bez Roberta Kiosakija, nametnuo se kao veoma uticajna figura i izvan priče o broju nula sa kojima raspolaže. A evo šta je rekao o ophođenju sa ljudima koji nam nisu baš po volji: očigledan ključ za ovladavanje teškim ljudima je u tome da u njima nađemo nešto što nam se sviđa; svi imaju skriveni potencijal; niko nije savršen; posao dobrog lidera je da prepozna snage umesto da bude opsednut slabostima.

Svi imamo neke mane i slabosti i većina ima neke koje drugima smetaju. Međutim, dok su nas nekada preplavljivali naslovi tipa: Kako biti više ovakav ili Kako ne biti više onakav, danas se, iz više nego praktičnih razloga, nametnuo ipak nešto humaniji pristup ljudskim nesavršenostima. Biti ono što jesi, tj. kad je moguće najbolja verzija toga.

To verovatno znači da moje oko neće nikada biti previše oštro za detalje, ali da odlično sagledavam celinu. Umem biti nestrpljiva sa ljudima koji nemaju osećaja za vreme i sagovornika – za koje smatram da previše odugovlače (čitaj: dave), ali gotovo uvek ubodem poentu i dobro se fokusiram na relevantno. Trapava sam sa stvarima i topla i pažljivija sa ljudima. Oduvek dobar organizator, ali mi je trebalo vremena da postanem fleksibilnija.

Svi imamo svoju priču. Važno je znati da postoje situacije gde bi čak i minorne “mane” mogle biti veoma štetne – i tada ćemo uložiti energije (mnooogo više nego oni kojima je to prirodno) da se stvar uradi kako treba. Druga je priča da po vasceli dan treba sami sebe da ispravljamo da bismo se uklopili u neko okruženje – čak i da ima efekta, ne samo da je nehumano, nego i više nego nepraktično. Trošimo silne energetske resurse koji mogu biti mnogo bolje iskorišćeni.

Postoji neka mera do koje ima smisla ulagati u promenu – i dobro proceniti gde je radikalna promena uopšte moguća i poželjna. Sve više se cene oni koji su naučili kako da svoje prednosti i snage dovedu do vrhunca, svrsishodno upotrebe i nađu načina da što više umanje štetu do koje mogu dovesti njihove mane i nedostaci. Ili kako bi neki rekli, čovek ne treba da se bori protiv svojih nedostataka, ni da ih sakrije, već da ih nadomesti.

Mnogi snagu prosto vide kao još jednu svoju “vrlinu”. Ipak, većini je jasno da vrline, iako mogu biti pretvorene u snage, to još nisu. Neko može biti elokventan, ali to mu neće nužno mnogo pomoći ako se bavi računovodstvom. Ili izrazito agilan, sa malim šansama da to iskoristi u bilo kakvoj kancelarijskoj stolici.

Jednu od možda ne najlepših ali svakako najpreciznijih definicija ljudske “snage” dao je pre 10ak godina profesor Alex Lineley: Snaga je apriorni kapacitet za određen način ponašanja, mišljenja ili osećanja, autentična za onoga ko se njome koristi i kome daje energiju. Ona omogućava optimalno funkcionisanje, razvoj i učinak.

Čak i ako zvuči pomalo knjiški, ovde je važno primetiti:

  • snagu kao kapacitet koji postoji i dok se ne ispoljava (što lako ukazuje na to da sigurno ima onih koje nismo ni osvestili ni manifestovali)
  • ona se ne može odglumiti – autentična je (dnt even try)
  • energizujuća” je (ako se previše umarate ili ste malodušni koristeći je, moguće je da lažete sebe i da je upitanju nadograđena, “rezervna” veština)

Vratimo se na kratko na novo gledanje na snage ljudskih resursa.

Postavlja se jedno pitanje na tržištu rada, o kom se ranije nije baš govorilo, jer je HR mudrost nalagala da se razvijaju tzv. marketable skillsveštine “tražene” od strane tržišta, lako uočljive na oglasima za posao. Kao i na mnogim drugim mestima. Organizacione sposobnosti, sposobnost za timski rad, analitičnost i ne daj bože neke tipa multitasking. Toliko se gotovo svaka od njih – često maltene međusobno isključivih – pojavljuje u oglasima za posao, pop literaturi i new age blogovima, da su se izlizale i izgubile na značaju.

Sad već konvencionalna gledišta programiraju lovce na posao da stiču takve veštine. Može biti korisno, ali valja biti pažljiv, jer česti navodi na pogrešan put.

Novi lideri drugačije gledaju na svoje buduće zaposlene. Znaju da je često nepotreban utrošak energije od čoveka praviti ono što nije. Tako se na određenim radnim mestima – doduše češće onih iz industrija u usponu, koji takav razvoj mogu da plate – podržava razvoj ličnih snaga bez obzira šta se nalazi u opisu posla.

Neki, poput Aurena Hoffmana, bivšeg CEO LiveRamp-a, smatra da ne treba ulagati u snage, već u 1 ili 2, posebno ako je određen “ljudski resurs” već prešao tridesetu, pa može da ima objektivniji uvid u sopstvene sposobnosti i doprinos. Ovo vrlo podseća na Paretov (80/20) princip: 20% ulaganja uglavnom donosi i 80% rezultata. Tako, 20% “mene” uradi 80% mog posla. Zašto se rasipati? Neki, poput Vishena Lakhmana, direktora MindValley-a, čak idu tako daleko da kažu da čovek-zaposleni treba da radi samo ono što može da radi.

Nov koncept? Ne baš. Verovatno su se savremeniji lideri samo setili nečega što je uvideo jedan mudar čovek još pre više od 2000 godina. Davno, u svojoj priči o sreći – kao ostvarenju “lične odličnosti” (sopstvenih potencijala), Aristotel je prosto rekao: Dobar kitar treba dobro da kitara. Čovek može biti srećan i doprineti – usrećiti druge ako radi ono što mu “leži” – u čemu je dobar i suštinski zadovoljan. Nažalost, ni “levo” ni “desno” razmišljanje o tome šta i kako zaposleni treba da radi (i eventualno da se razvija) nisu puno pomogli u ovome. Prvo nas vodi u neproduktivno dečije wishful thinking, u kome postojim samo ja i ono što mi se baš sad hoće; u drugom slučaju, individua kao takva je samo broj i njene potrebe za realizacijom se u potpunosti zanemaruju – najčešće ne radi opšteg doprinosa, već isključivo finansijskog benefita poslodavca. I onda, ili pad američkog sna ili Marks i otuđenje.

Da nema ove klackalice, kroz obrazovanje i dane rane karijere, tj. maksimalno do ranih 20-ih bi već bilo približno jasno na kom smo putu. Pa u narednoj deceniji to razvijati i profilisati, da bi u godinama kad se uglavnom formiraju porodice, kad stare roditelji i kad nam se standardi povećavaju, svako bio dovoljno razvijen da može bar korektno da naplati upravo ono što bi trebalo da radi. Ali to je još uvek nažalost retkost.

By |2018-09-28T15:57:02+00:0018. 01. 2019.|Najnovije, Zlatne žile uspeha|