… šta su veštine uopšte i kako do njih

Postoji tajna v(j)eština

Retko kad ćemo referisati da je neko “vešt” ili “spretan” u nečemu, osim ako je u pitanju tehničko-manualni rad. Ipak, reč “veština” se u poslovnom svetu koristi izuzetno često, posebno u kontekstu (dobrih) šansi za zapošljavanje ili konkurentske prednosti. Na sve strane čitamo o tome koje su nam poslovne veštine potrebne da bismo na današnjem prezahtevnom poslovnom tržištu uspeli; a opet, kao da uvek fali jedna karika da razumemo gde i kako se zaista kotiramo na tuđoj ili svojoj listi sposobnosti za uspeh. Biće da se ona zove – razvijena svest o tome ko smo, šta možemo i šta je (zaista) potrebno da (u)radimo.

U rečniku srpskog jezika – a dobrim delom i ostalih slovenskih – reč “vešt” se vezuje za nekoga ko nešto dobro “zna, ume, poznaje”; tek sekundarno značenje se svodi na “onog ko ume da se izvuče iz teškog položaja, ko je prepreden”, takoreći snalažljiv (ono što se danas u engleskom vrlo popularno izražava kroz reč resourceful). Onaj ko “zna, ume i poznaje” stvari smatra se “spretnim u brzom i tačnom vršenju kakva posla ili rada stečena vežbanjem”, što je knjiška definicija reči veština.

Međutim, postoji tajna vještina, kako bi to Gibonni rekao, zaista poznavati sebe: šta je to što znamo, umemo i poznajemo i šta je potrebno da naučimo, uvežbamo i upoznamo. Čest problem sa ne-zapadnim tržištima je gotovo urođeni nedostatak osećaja za kontekst: procena naše tržišne, ako ne ljudske vrednosti nije u tome šta sve znamo (iako je lepo znati svašta o svetskim religijama, marksizmu ili knjigama Bukovskog), već šta možemo tj. umemo da radimo da bismo doprineli široj zajednici. (postoji tajna veština i u pretvaranju teorijskih u praktična znanja ali ćemo tu alhemiju ostaviti za drugi put).

Can-do

Glagol “umeti” se retko koristi u srpskom jeziku – često je vezan za svakodnevne životne stvari kao što su kuvanje ili vožnja – i sve češće se umesto njega koristi prosto “mogu” ili “znam”. Ali suština jeste ista: anglosaksonsko can-do je osnovni parametar na tržištu rada od vajkada (ili bar u stvarnosti drukčijom od one opisane u utopijskom ili izumirućem Državnom poslu). Još je stari mudri Aristotel skrenuo pažnju filozofa na životnu sreću i ono šta nam je potrebno da do nje dođemo: da se bavimo presekom onoga što vollimo a doprinosi široj zajednici. Ovladavanje veštinama je u stvari jedan put da se ovaj presek proširi. Osvešćivanje toga šta sve u stvari umemo – a nismo svesno angažovani u tome u funkciji doprinosa zajednici – jeste drugi put. I ta dva puta idu u istom smeru.

Interesantno je primetiti da danas kada se govori o veštinama, većina misli upravo na “sekundarne”, “tranzverzalne” ili “druge” poslovne veštine. Za određene stručne kadrove, od profesora francuskog, preko bravara pa sve do mikrobiologa, primarne veštine se podrazumevaju i bez njih se određeno radno mesto ne može ni zamisliti. Upravo zato, kada govorimo o veštinama koje nas mogu dovesti do napretka, često ne mislimo na “primarne” veštine koje su deo obaveznih stavki “obrazovanje” i “iskustvo” u našim biografijama. Za određena radna mesta, tipa “personalni asistent”, “dadilja” ili “predsednik države” nije baš jasno koje to primarne poslovne veštine u vidu formalnog obrazovanja mogu da doprinesu optimalnom obavljanju posla. Ali recimo “organizacione veštine”, “sposobnost za rad pod pritiskom” (manje popularno zvano zrelost i pribranost) ili recimo sposobnost predvodništva itekako imaju veze.

(Btw, meni pada na pamet nekada sjajna bebi siterka koja je diplomirani psiholog, filolog arabistike čiji je prvi posao bio PA generalnog direktora predstavništva velike korporacije u Srbiji koja nema veze sa arapskim svetom. Ili možda predsednik SAD-a koji je imao BA – pored ostalog – iz književnosti; drugi je opet bio glumac – toliko o primarnim veštinama, nije da se ne računaju)

Prioriteti

Neki veruju da je potrebno da se konstantno popravljaju na svim poljima. Drugi (myself included) su više skloni samoprihvatanju i prve svrstavaju u (ne)funkcionalne perfekcioniste. Umesto da se konstantno osećamo loše što nam ne ide baš sve od ruke, možda bi bilo korisno da se zapitamo šta je to (sve) što možemo raditi a da nas čini i ispunjenim i korisnim. Niko nije dobar samo u jednoj stvari. Upravo u tom smeru se nalaze veštine koje je potrebno razvijati. 

Važnost uspostavljanja prioriteta često se po internetu pominje kao veština koja se može uvežbati. One koji sa lakoćom uspostavljaju prioritete krasi osobina odlučnosti koja znatno štedi vreme i energiju. To nas vodi drugoj temi veze između veština i osobina. Što se samih prioriteta tiče, nije dovoljno naglašavano koliko je u stvari bitno da znamo, s obzirom na ograničene resurse, šta je to čemu se zaista vredi posvetiti. Mnogo autora danas se drži toga da je za odraslu osobu bolje da poradi na svojim “jakim stranama” i da ih dodatno pojača da bi se istakla: rad na “slabostima” često nepotrebno crpi energiju kod odraslih koji su već maksimalno automatizovali svakodnevna ponašanja (naravno, dokle god ona nisu zaista štetna i ne vode u destrukciju). Meni je, tako, kao predavaču stranih jezika i treneru, mnogo bitnije da konstantno pojačavam vokabular vezan za poslovni kontekst, kao i empatičko slušanje, nego što je to memorisanje svake bogovetne reči vezane za jezike koje govorim. Tako ispada da je u razvoju poslovnih veština samoprihvatanje i razvijena svest o sebi i okolini znatno važnije od “mogu sve” pristupa tako dugo forsiranog među svetom.

Šta je zaista ono na čemu je potrebno da radite?

By |2018-08-06T18:17:46+00:0021. 12. 2017.|Zlatne žile uspeha|