Nekad prosto nema bolje opcije. Ili bi velika većina rekla da, ako vam je baš lako da prelomite, sa vama verovatno nešto nije u redu.

 

U TEDtalk-u Ruth Chang, advokat i filozof, iznela je najproblematičnije situacije u decision making procesu – tzv. teške odluke. Da li da se stari roditelj useli kod nas ili da živi u domu? Da li da prihvatim znatno bolje plaćen posao u manjem gradu sa malo sadržaja, ili da se nadam kasnijem unapređenju ovde? Da li da pustim da mi se dete odgaja u verskom duhu partnerove familije iako i sam u to ne verujem?

Verovatno ćete se lako setiti da ste se bar nekad našli u sličnoj situaciji. I koja god opcija da vam se učini bližom, bude se vrlo neprijatna osećanja – ili nas pak preplavljuju – od krivice sa jedne, do besa sa druge strane. Od užasnutosti jednom opcijom, do blokade misli ili psihosomatskim problemima zbog druge. Alternative isključuju, a mi se zbog toga često osećamo, u najboljem slučaju, glupim.

Donošenje teških odluka, ili njihovo izbegavanje, verovatno je uzrok ili bar okidač nekih od najčešćih psiholoških boljki modernog doba, od alkoholizma do depresije. Posebno što nas saveti prijatelja često ostave još više zbunjenim nego što smo prethodno bili: tipa – stavi sve  na papir, pa pobroj prednosti i mane. Kao da se sve može brojati. I da svi argumenti imaju istu težinu.

Vrednosti u sukobu

A možda baš u tom grmu leži zec. Poznato je da “zreliji” ljudi, ako ne lakše, onda bar češće donose odluke i stoje iza svojih izbora, ne čekajući da “život izabere umesto njih”, da se “stvari same srede” i sl. Što može biti stvar izbora o tome kakvi ljudi žele da budu. A može biti još nešto: to su ljudi koji, kako bi rekao Stephen Covey, nisu samo birali između svojih prioriteta. Oni su, najčešće u većoj meri svesno, birali upravo svoje prioritete. Ili vrednosti. Često se svaka priča vraća na to.

Osnivati porodicu ili sačekati još koju godinu da razvijemo karijere? Uštedeti novac na svakodnevnom nivou ili naći dodatni posao i zakinuti na slobodnom vremenu? Prihvatiti unapređenje ili ne – zbog cene koju bismo platili? Nema bolje opcije kao takve. Prosto moramo odlučiti šta je to što je nama važno.

Odlučivanje kao kreativni čin

Ovde nema nauke. Svet nauke i svet vrednosti nisu ista stvar. Kada su vrednosti koje se u vremenu i prostoru sukobljavaju u istoj ligi, a moramo ukinuti jednu od opcija, odričemo se jednog sveta čijeg makar potencijalnog postojanja smo više nego svesni. A zakidanje boli. I zato je bitno, umesto da se sedativišemo zaboravom, neodlučnošću ili supstancama, da kreiramo smisao koji bol čini vrednim načinjenog izbora. Potrebno je ne samo da znamo, već da stvorimo razloge zbog kojih činimo izbor. I živimo posvećeni njima. Postati osoba koja živi za njih.

U redu je ako želimo da sa voljenom osobom gradimo porodicu i život i dalji poslovni razvitak ostavimo za kasnije. Mnogo ljudi je uspešno uzletalo u godinama koje su ispred nas.

U redu je da želimo samorealizaciju na poslovnom planu pre planiranja porodice. U redu je i ako to znači da nećemo imati (mnogo) dece.

I nema razloga da nas neko uverava u suprotno. Ili da mislimo da moramo da ga slušamo.

Zato je, kako bi Ruth Chang to rekla, odlučivanje kreativan čin. I svako od nas, bez obzira koliko nam se to sviđa ili ne sviđa, ima normativnu moć. Bez obzira šta kažu roditelji, učitelji, religijske ili političke figure ili prijatelji koje cenimo. Na nama je poslednja reč – da li ćemo neku vrednost prihvatiti ili odbaciti. Ili je prosto uvažavati ali skinuti sa pijedestala. Svako ima moć da za sebe izabere šta mu je važno. 

Lutalice

A šta je sa onim ljudima koji nisu (opet) izabrali da budu autori sopstvenih života? Ruth ih zove drifters – oni koji dopuštaju da svet gotovo isključivo piše priču njihovog života. Vozaju ih mehanizmi nagrade i kazne, tapšanje po ramenu, linija manjeg otpora i sl. I odlučni to ne vole. Samo je bitno da ni mi nismo nešto važno zaboravili.

I opet, saosećanje…

Adižes je jednom lepo rekao: samopoštovanje znači da poštujem unutrašnje razlike u mišljenju, što znači da sve svoje misli smatram legitimnim, čak i kad su međusobno u sukobu. A često jesu, mnogima. Tada treba vremena, strpljenja i podrške da se prioriteti u glavi poslažu. I nije na nama da krivimo nekoga kome to teško ide, samo zato što je, u našem sistemu vrednosti, njegov izbor dovoljno lak. I uglavnom upravo to – saosećanje prema njegovoj muci i poštovanje prema opcijama kojih još ne može da se odrekne – olakšavaju naknadno donošenje odluke. Nema pritiska koji stvara osećaj neadekvatnosti što je neko još vezan za određene stvari koje su u sukobu sa drugima. Lakše ih je otpustiti jednom kad im se da prostor i ukaže poštovanje. Jer ipak su dugo bili važan deo naših života.