Blogove će svi pisati

Možda Branko Miljković jeste dugoročno omašio formu, li ne i suštinu. Zaista velik broj ljudi, posebno okrenutih humanističkim disciplinama, mnogo saznaju, čitaju i pričaju (a nadasve diskutuju), i žele da svet otkrije o genijalnostima njihovog uma. Šalu na stranu, mnogi, ako ne i velika većina, sa vremena na vreme zaista imaju šta novo, zabavno ili prijatno i da kažu. I informacione tehnologije su im omogućile da zaista to i čine. Pa možda zato i deluje da je sve teže doći do onih koji će čuti njihov glas u moru online buke. Verovatno se danas među (postojećim i wannabe) web piscima toliko i piše o značaju  dobrog sadržaja (contenta) – pokušaj da se pažnja privuče reklamom, trikovima i bilo čime drugim uglavnom donosi samo kratkoročne rezultate.

Mnogi, a posebno drage kolege iz humanities-a, veruju da imaju šta pametno da kažu. I verovatno su u pravu. Problem je u tome što u 21. veku postoji stvar bitnija od dobrog stava – a to je empatičko slušanje. U prevodu: pre nego što otvoriš usta, otvori uši i dobro razmisli šta i kako reći da bi se energija usmerila u tvom pravcu. Potrebe slušalaca se moraju uvažiti. Ili, kako bi to Roman Krznaric lepo rekao: prošli je vek bio doba introspekcije (introspection) – u ovom je realnost outerspection. Kolumna je mrtva kao takva, samo joj to još niko nije rekao. Stavovi, mišljenja i pogledi na stvari se čitaju i tolerišu ljudima koji su već zaista stekli kredibilitet – a i oni se, često nesvesno, bore na tržištu u kojoj je naša pažnja najvrednija valuta.

Što me vraća na period od pre nekih 12 godina kad sam kao apsolvent Filološkog fakulteta u Beogradu provela leto na praksi u nedeljniku Vreme. Neverovatno srećna i ponosna na to što radim. Toliko da me mladost, neki dotadašnji uspesi i priroda ozbiljno navode da miss the point u priči – koja se  ticala istraživačkog novinarstva. Grupica od 4 devojke, 2 filolozi i 2 (još gore :)) FDU dobijaju zadatak da istraže srpsku diplomatiju u krizi, obezbeđuju im se relevantni sagovornici i divni ljudi za predavače… I od devojaka se, prirodno, očekuje da se ozbiljno pozabave temom, izvorima, detaljima i sl. Svim onim što mladi smartasses ne vole previše, više vole da misle i to dele, ne razmišljajući da ono što je verovatno fascinantno za njihovu generaciju je passé ili bar očigledno svakom čitaocu Vremena (ili bilo kod portala za intelektualce) koji je prevalio tridesetu. Članak je bio “previše kolumnistički” i bez obzira na to što je objavljen, nije imao neku vrednost.

A mi smo bile privilegovane. Danas je to malo ko. Informacije su toliko dostupne da su, osim ako su stvarno upotrebljive, izgubile na vrednosti – prošlo je doba kad je informacija bila ikakva valuta. Sada je to ljudska pažnja, ono čemu je toliko toga dostupno, da se poklanja samo onome što za pojednica zaista ima vrednost. Ne vrednost o kojoj su vas učili roditelji, učitelji ili književni kritičari. Vrednost za vaš život. Vrednost za moje potrebe.

Šta treba da budem ili uradim da neko čita moje tekstove?

Kad će ljudi slušati moje podcaste, gledati moje snimke, dolaziti na moje eventove?

Kada budeš dobro znao da radiš bar jednu od ovih stvari:

  • kada im budeš znanjem – korisnim informacijama pomagao da reše svoje probleme
  • kada im obezbediš ljudsku podršku koja odgovara njihovom senzibilitetu i pomogneš im u borbi sa usamljenošću
  • kada ih zaista dobro zabaviš.

Što se opet svodi na dobru staru Vaynerchukovu: daj pre nego što tražiš.

Problem je što deljenjem svojih ideja verovatno mislimo da dajemo, a u stvari ostvarujemo sopstvenu potrebu da se izrazimo time što ćemo podeliti svoj sadržaj. Što mnogo podseća na ljude koji lako i rado daju savete, a teško slušaju i empatišu – u najosnovnijem smislu – biti na tuđem mestu. Ako je ljudska pažnja glavna valuta bar u svetu online razmene sadržaja, onda ono što “hartije od vrednosti” čini skupljima – i boljim ulogom – nije samo kvalitetniji sadržaj. Već obzirniji. Obzirnost prema potrebama ciljanog čitaoca ili slušaoca.

Možete imati zavidno znanje u nekoj oblasti koja je potrebna određenim ili svim ljudima. Zatim naći način da jasno i pitko verbalizujete kako se određeni problemi rešavaju.

Možete biti visoko saosećajni sa životnim iskustvima u kojima će se mnogi pronaći. I tako im pružiti podršku. Nešto na čemu često počiva dobra ili bar prodavana književnost.

Možete prosto biti izuzetno duhoviti i ljudima ulepšavati dan svojim sadržajem. A ovde je posebno bitno da imate relevantan feedback. Svet (i net) su puni sadržaja kojr gotovo samo autori datih tekstova smatraju zabavnim.

Inform, empathise, entertain. Umesto da filozofiraš.

I onda to uradi još bolje. Pa još specifičnije. Veštije od drugih. Vremenom ćeš steći sopstveni pečat. Nije džabe Mark Manson rekao da je većini potrebno da napišu bar 100.000 reči – što je u proseku preko 100 tekstova – samo da osete o čemu su radi i u čemu dobri da pišu.

Tekstove će svi pisati. Neće ih mnogi čitati. Čitaće one za koje veruju da su im potrebni. Mi stari pametnjakovići iz humanističkih nauka uglavnom imamo šta da kažemo. Sada je samo vreme da odgovorimo na druga bitna pitanja: zašto, kome i kako.