Srđan Milošević: Kada prilika ne kuca na vrata, ti moraš kucati na vrata prilike

Da li se uspeh stiče konstantnim učenjem? Ili su “neki novi klinci” previše slobodnog duha, pa oblomovski shvataju život? I da li naši roditelji shvataju da mi nismo odrastali u savršenim osamedesetim (onoj prvoj polovini)?

Dok tražimo ove odgovore, pitamo se i šta možemo da naučimo od iskusnih i poslovno ostvarenih mladih ljudi, a da nisu mainstream naslovi – 5 navika kojima uspešni ljudi započinju jutro? Za konkretne savete pitali smo Srđana Miloševića, građevinskog inženjera iz Novog Sada. Za inženjere kažu da su realni, logiku primenju na sve segmente života i svesni su da su stav i upornost baza koja može omogućiti uspeh, što je bila dovoljno dobra ideja da intervju uradimo upravo sa nekim iz te struke. Naravno, pošto Srđan nije običan inženjer, već iza njega stoje evidentni rezultati kojima su prethodili posvećenost, vreme i stav, razlog zbog čega smo o uspehu, strahovima, istrajnosti razgovarali sa njim, ima objektivno objašnjenje. U firmi “k2-kovačević konstrukcije”, radi više od 6 godina. Nakon završetka čuvene “Jovine gimnazije” (Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) upisao je Fakultet tehičkih nauka u Novom Sadu, odsek Građevinarstvo, gde je proglašen za najboljeg studenta generacije.

Dakle, kako izgleda kada se inženjer uhvati u koštac sa samorealizacijom i šta od njega možemo naučiti?

ZŽ: Koja pitanja mladi treba da postave sebi pre upisa fakulteta?

Srđan: Pre svega, mladi treba da sagledaju u čemu su “nadareniji” i šta im više ide, prirodne ili društvene nauke. Potom, treba da budu svesni da li su kreativni ili ne. Puno u ovim pitanjima mogu pomoći roditelji, jer ko nas poznaje bolje od samih sebe nego roditelji? Čovek često nije objektivan kada je u pitanju procena sebe samog, zbog toga nam najbliži mogu pomoći. Kada se suzi izbor, treba se baviti analizom tržišta i razvijanjem situacije kako kod nas, tako i u svetu. Razlog ovome je što, koliko god mi želeli nešto da studiramo što je nama uzbudljivo i primamljivo, treba se zapitati: Da li ću se sutra “najesti hleba” od tog zanimanja? Tako sam ja, na primer, želeo da upišem astronomiju ili nuklearnu fiziku, oduvek su me ove dve teme fascinirale, ali stavio sam “prst na čelo” i shvatio da ću se “napatiti” posle fakulteta sa ovim diplomama. Generalno govoreći, mislim da je nerealno očekivati od “deteta” od 18 godina da se odluči čime će se baviti ceo život. Iako se situacija na tržištu rada menja iz godine u godinu, neke stvari je relativno lako predvideti i koliko god vam neko pričao da je to što želite glupost ili da od toga “nema ‘leba”, treba se držati svog plana i istrajati. Pogledajte samo prvu garnituru programera, njima su svi govorili da je to glupost – kucaš nešto na računaru, pa pogledajte gde su i ko su sada. Mislim da nema greške u standardnim naukama kao što su medicina, inženjerstvo, programiranje, naravno, pod uslovom da vam idu prirodne nauke.

ZŽ: Po završetku fakulteta neretko se javlja i problem nedostatka radnog iskustva. Kako si se ti izborio sa time?

Srđan: Ovde se javlja tipični paradoks – treba ti iskustvo da počnes da radiš, a treba ti prvo posao da bi stekao iskustvo. Dok sam studirao, mislio sam da svi samo mene čekaju, s obzirom na to šta studiram. Koliko li sam samo pogrešio, dočekao me je jedan hladan šamar prvih nedelja traženja posla. Moj savet, koji iskreno preporučujem svim studentima, jeste da još za vreme trajanja studija počnu da rade u struci, makar volonterski ili honorarno (volonterski, naravno, ne dugo). Znam da ovo zvuči strašno pored svih kolokvijuma, seminarskih radova i ispita koje vam daju na fakultetu, ali verujte mi, ovo će vam biti zlatna ulaznica posle završetka fakulteta i izdvajaće vas od ostalih. Po završetku fakulteta ulazite u trku u kojoj ima puno konkurencije i treba vam nešto po čemu ćete se izdvajati. Ja sam se lično izborio s tim tako što nisam preterano birao mesto rada, firmu ili poziciju, bilo mi je bitno samo da radim kao građevinski inženjer, za šta sam se i školovao. Tako sam se i zaposlio u Budvi, u Crnoj Gori, u jednoj ruskoj firmi, gde su mi uslovi bili poprilično loši, ali sam znao šta želim i zašto sam tamo. Želeo sam da steknem iskustvo i još bitnije – kontakte. To je bila odskočna daska koja me je posle izdvojila od ostalih kandidata koji su konkurisali za poziciju gde sada radim. Sada, posle ovoliko godina i uspešnih projekata, ponude za posao mi “pljušte”, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Imajte na umu jednu stvar: vreme je najdragoceniji resurs, u ovom slučaju, vreme radi za vas, samo treba da istrajete i skupljate iskustva.

ZŽ: Koje su najvrednije povratne informacije od strane direktora koje su ti značile na početku karijere?

Srđan: Osnivač Alibabe, Jack Ma, je u jednom intervjuu rekao da mlad čovek, uzrasta od 20-30 godina, po završetku fakulteta treba da izabere manju kompaniju sa dobrim direktorom koji će ga naučiti sve što zna i razviti njegove veštine. Ovo je, naravno, lakše reći nego uraditi, pogotovo kad se vratimo na ono pitanje kako se zaposliti bez iskustva, a pritom još i birati gde? U eri interneta, uvek se treba raspitati o kompaniji koja nudi posao, lako se mogu naći neke informacije koje mogu pomoći u odluci kandidata. Što se tiče konretnog pitanja, najvrednije mi je bilo poverenje koje mi je ukazao i mom znanju i veštinama. Na početku karijere sam, naravno, pravio greške i to ne male, na koje mi je on ukazao i naučio me gde inženjeri najviše greše. Danas radim nebodere bez njegove kontrole. Pored ovoga, naučio me je kako biti čovek, zaposlene ne naziva radnicima, već kolegama, ne sedi u kočiji firme i očekuje da zaposleni vuku, već stoji napred i vuče sa nama. Želeo bih da svi svršeni studenti mogu da nađu ovakvog direktora i firmu za početak, jer se u manjoj firmi i sa ovakvim rukovodstvom najviše i najbolje nauči, kako o poslu, tako i o vođenju posla.

ZŽ: Koji su ti omiljeni projekti i zašto su ti značili?

Srđan: Najomiljeniji projekti su mu oni od kojih sam se “uplašio” i koji su predstavljali izazov za mene. Među njima je moj prvi projekat, jedna kućica u selu blizu Novog Sada. Kada sam video šta je potrebno uraditi od proračuna i crteža za ovako mali objekat, prestravio sam se, ali sam verovao u sebe i verovali su u mene. Posle kompletiranog projekta, otišao sam na gradilište da pregledam objekat. Osećaj koji se u meni probudio kada sam video kuću koju sam ja projektovao je fenomenalan. Od tada sam postao, takoreći, zavisnik od te emocije. Naravno, jedan od omiljenih projekata je nova zgrada na uglu Bulevara i Braće Ribnikar u Novom Sadu, koja ima 18.000 kvadrata i visine preko 50 metara. To je bio veliki izazov za mene i testiralo je moje sposobnosti i znanje, pa ne mogu reći do krajnjih granica, ali bio je pravi test za jednog iskusnog inženjera. Tim projektom sam “lupio” pečat i ostavio trag za sobom koji oblikuje ovaj deo grada.

ZŽ: Reci nam nešto zanimljivo o tom projektu, s obzirom da je ozbiljan trag u Novom Sadu?

Srđan: Ne znam odakle početi.. Od samog starta koncipiranja vrste konstrukcije i fundiranja objekta je bilo izuzetno zanimljivo i izazovno. Verovali ili ne, Novi Sad se nalazi na izuzetno trusnom tlu, spada u 8. kategoriju po Merkalijevoj skali koja se naziva još i razorna kategorija. Zbog ovoga uvek treba projektovati konstrukciju tako da može da izdrži taj razoran zemljotres koji se javlja jednom u sto godina. Princip dizajniranja konstrukcije je takav da se zgrada ne sruši za vreme ovog zemljotresa, ali da se vidno ošteti. Kada bi se konstrukcije radile tako da izdrže najjači zemljotres, troškovi izgradnje bi bili neopravdani i ljudski životi unutar same zgrade za vreme trajanja zemljotresa bi bili ugroženi usled ogromne krutosti konstrukcije i inercijalnih sila koje bi ova krutost izazvala. Dakle, shvatate da posao konstruktivnog inženjera uopšte nije lagan, uvek smo na klackalici uštede betona i armature i bezbednosti objekta i ljudskih života. Ono što je meni bilo interesantno, pored toga što sam morao projektovati sve konstruktivne elemente tako da zadovolje uslove stabilnosti i ubotrebljivosti i da pored toga još imaju znatnu rezervu nosivosti za potrebe primanja sila od zemljotresa, je proračun betonske ploče u dvorištu. Naime, ova ploča mora da primi opterećenje od vatrogasnog vozila koje može da gasi požar na 50 metara visine. Pretpostavljate da je ovo vozilo izuzetno teško, 40 tona teško i ploča mora da izdrži ovaj teret i to u pokretu. Ovo su tzv. uticajne linije i pokretno opterećenje što se uči na fakultetu. Ima tu mnoštvo problematike i zanimljivih stvari, ali ne bih ceo tekst tome da posvetim i da smorim čitaoce.

ZŽ: Šta kada prilika ne kuca na vrata?

Srđan: Iskreno, muka mi je onih life coach-ova i motivacionih govornika koji kažu da moraš sam stvoriti priliku ili da kad ti život da limun, ti napravi limunadu. Kada prilika ne kuca na vrata, ti moraš kucati na vrata prilike. Šta ovo konkretno znači? Znači da svako od nas, kad-tad dođe u situaciju da mora da izađe iz svoje zone komfora i uradi nešto što se čini vrlo nelagodnim. U mom slučaju, kad sam se vratio iz Crne Gore, gde sam inace dao otkaz, spakovao sam tašnu za laptop, obukao odelo i išao od projektnog biroa do projektnog biroa i tražio da razgovaram sa direktorima. Ovo je, moram reći, u najmanju ruku izuzetno nelagodno, ali tako moraš kad prilika ne kuca na vrata. Druga opcija je da promeniš zanimanje, prekvalifikacija ili sopstveni biznis, ali za sve ovo je potrebno dosta vremena, truda, finansija i žrtvovanja. Sve što valja i što je kvalitetno ne može doći preko noći. Moj savet je da nikad ne slušate druge ljude koji vam govore da li nešto možete ili ne, ne poznaju vas bolje od sebe samog.

ZŽ: Da li je biti pametan dovoljno za uspeh?

Srđan: Definitivno ne, naprotiv, često danas viđamo poprilično ograničene ljude na visokim pozicijama uz velika primanja, kao na primer u energetskom sektoru, ne bih baš da navodim imena. Biti pametan je velika prednost, bez ikakve sumnje, ali često ovi ljudi sumnjaju u svoje sposobnosti, veštine i znanje, upravo zbog visoko razvijene svesti o životu i načinu funckionisanja stvari oko njih. Ovome bitno doprinose ljudi sa manjkom veština i intelekta kod kojih se, u većini slučajeva, razvija tzv. Dunning-Kruger efekat koji, u principu, govori o tome da ovakvi ljudi pate od iluziorne superiornosti i da čvrsto veruju da su njihove veštine i intelekt mnogo veće nego što zapravo jesu. Dakle, biti pametan je lepa prednost, ali nije dovoljno. Čovek mora da veruje u sebe, da se ogradi od kancerogenih ljudi sa manjkom veština koje dovode do toga da sumnjaju u sebe i da pretvori svoju pamet u konkretni rezultat. Naravno, ovde je bitno i biti snalažljiv, da čovek sebe dovede u situaciju da može to da pokaže, jer ako ti niko ne da šansu, džaba ti i da si Nikola Tesla.

ZŽ: Misliš li da je preduslov za uspeh definisanje strahova ili definisanje ciljeva?

Srđan: Izuzetno je bitno da čovek ima razvijene stavove i ciljeve za sledećih 5 godina svog života. Naravno, ne zavisi sve od nas, bitno utiču okolni faktori života, ali i pored toga je važno pratiti svoje ciljeve, uz modifikaciju metoda zavisno od ovih faktora. Nešto najgore za mladog stručnjaka je da luta kroz život bez jasno definisanih stavova, želja i ciljeva za budućnost. Tako se tone u kolotečinu života i jedan mediokritet, što nijedan svršeni stručnjak i intelektualac ne bi smeo da dozvoli. Moj savet je da se jasno odrede ciljevi za sledećih 5 godina, ambiciozno, naravno, i da se gleda da se ispuni bar 80% tih ciljeva. Tako se stiče samopouzdanje, samozadovoljenje samim sobom, a time i sreća, što je i poenta života.

ZŽ: Dakle, zaključak koji možemo da izvedemo jeste da je u Srbiji danas moguće raditi posao koji ispunjava, a da se ne odstupa od svojih principa?

Srđan: Apsolutno je moguće, problem je u tome što nas mediji i stariji hrane od malih nogu negativnim stvarima, lošim poslodavcima, lošom situacijom u zemlji, kriminalom, korupcijim itd, pa se stiče slika da ne postoji dobro. O dobrom se ne priča skoro nikad, pa samim tim i ne postoji, je l’ tako? Pogrešno. I te kako postoje i dalje pametni, obrazovani i dobri ljudi u ovoj zemlji koji će rado preneti znanje, rado pomoći mladima da steknu iskustvo i veštine, koji shvataju da ova država i svet ostaju mladima, ne njima. Bitno je držati se svojih stavova, principa (zdravih, naravno) i ne zadovoljavati se mrvicama koje, nažalost, većina poslodavaca daje. Kada bi svi bili ovakvog stava, pohlepni i “manje pametni” poslodavci bi bili istrebljeni. Ima čuvena izreka: danas ne radiš ono što voliš, već voliš ono što radiš. Iskreno, ne slažem se s tim. Ja sam radio kao inženjer na gradilištu u Crnoj Gori, što nisam želeo, dao sam otkaz iako su mi svi govorili da je to glupost i da cu zavoleti to. Znao sam šta želim, a to je da radim kao projektant. Pratio sam svoje snove i stavove i gle čuda, ostvarili su se.

By |2019-02-04T13:26:45+00:0001. 02. 2019.|Ljudi i mesta, Najnovije, Zlatne žile uspeha|