lIi: zašto je po internet stranama sve češća tema Contemplating Sabbaticals?

Biti gotovo 100% vremena online uglavnom znači teško izbeći određene teme; možda nas jedino organic i fitness napadaju koliko opsesija stresom i njegovim efektima. Da možemo baš adekvatno prevesti overwhelmed, jedino bi pravo pitanje bilo da li smo više preplavljeni sadržajima i obavezama ili zasićeni stalnim razmišljanjem o tome.

“Nemam lufta” se ne čuje samo kad se naše bake žale na teško vreme –  drugim rečima, everybody needs a breather.

Druga je stvar da li je stres opravdano nazvan tihim ubicom. U sve popularnijem TEDTalku na ovu temu, stres se po sebi ne predstavlja toliko štetnim, koliko je to naše iluzija o tome da nam je u svakom momentu za zdravlje nužan mir. Vrlo verovatno smo skloni stres da optužimo za nešto za šta nije kriv: nerazumevanje sopstvenih reakcija na ono život nosi. Stres na poslu, i njegova sestra bliznakinja burnout (sagorevanje, ili pre – izgaranje) destruktivni su kad su direktna posledica mobinga, postavljanja nerazumnih zahteva  od strane nadređenih (ili nas samih), ali i neizostavne boljke 21. veka: osećanja da nikad nismo dovoljno dobri.

Obrok se sastoji iz pritiska koji osećamo, kombinovanim sa stalnim neproduktivnim razmišljanjem o prošlim i eventualnim budućim događajima; pa kad se sve to začini destruktivnim emocijama – izvolite stres čijih se efekata sa dobrim razlogom plašimo.

Okolnosti su se protekle decenije u celom svetu, a bar još od tranzicije u ovom delu, značajno promenile. Radna mesta su dehumanizovana, a zahtevi posla su toliko daleko iznad ličnih potreba (na nivou koji uopšte ne deluje u skladu sa novim milenijumom). Posledice nisu samo očigledan atak na zdravlje i porodične odnose.

Sve više ljudi počinje da aktivno mrzi svoj posao.

Jer, kako je to objasnio stari Marks, otuđenje.

Kao vrlo popularan odgovor na nošenje sa neprijatnim situacijama popularizovala se modernizovana stoička slamka spasa – rezilijentnost ili relativna otpornost na neprijatne i bolne životne okolnosti. Međutim često se, uprkos rastućoj popularnosti termina, on uglavnom pogrešno razumeva među širim masama. Umesto da rezilijentne ljude vidimo kao robote koje ništa ne dotiče, a sve mogu, realnije je uvideti da je rezilijentan zaposleni (baš kao i rezilijentno dete) upravo onaj koji je svež i odmoran.

Stara dobra da ne možemo dati ono što nemamo, energiju ponajmanje, kao da je nepoznanica mnogim poslodavcima. Nedostatak odmora i oporavka ima značajne posledice na radni učinak. U The Sleep Revolution je Arianna Huffington iznela rezultate svog istraživanja: do 11 dana godišnje se izgubi na neefikasnosti po zaposlenom usled premora, što je u njihovim uslovima bilo oko 2280 dolara godišnje po osobi.

Ključ svake rezilijentnosti, a posebno one na stresnom radnom mestu, jeste da se da sve od sebe, ali se onda zaustavi, odmori i oporavi, pa se tek tada vraća na posao…

…što prirodno vodi razmatranju teme odsustva. Sabbatical je engleska izvedenica starog sabbatha – danas je to drugo ime za ponovo osvojen životni prostor: onda kada godišnji odmor ili bolovanje više nisu dovoljni. Različiti oblici odsustva sve su popularniji u zapadnom svetu. Postali su tema turističkih agencija, rasprava u zakonima o radu i deo polise velikih korporacija u težnji privuku i zadrže potencijalno važne zaposlene. A ipak su, osim očiglednog finansijskog faktora, u regionu i dalje misaona imenica – jer ko si ti da imas potrebe, i znaš li ti kako je danas teško doći do posla… Sa retkim izuzecima kod privatnika, gotovo jedino zaposleni u državnim firmama koriste pravo neplaćenog odsustva, najčešće kao eventualnu backup opciju da bi u međuvremenu okušali sreću u inostranstvu.

U uslovima gde je davanje svega od sebe više nego kontinuirani – da ne kažamo beskrajni proces – kako postići i održati homeostazu? Da li se ciklus napor-oporavak-napor prosto produžava? Ima li, u datim okolnostima, drugog načina da sačuvamo zdravlje i međuljudske odnose, nego što je to staro dobro odsustvo?

Sama engleska reč sabbatical potiče još iz biblijskog vremena – u trećoj knjizi o Mojsiju svaka sedma godina bi trebalo da bude neradna, kao imperativ ili sloboda da se dokoločari. Danas je skoro uobičajno, posebno u zemljama severne i zapadne Evrope, da univerzitetski (ali i drugi) obrazovni kadar ima pravo na (dobrim) delom plaćenu školsku godinu odsustva na svakih 7 ili 9 godina rada. Nju bi iskoristili za putovanja, bavljenje istraživačkim radom, ili prosto odmor. Za ostale se, takođe, pod sabbatical prekidom posla smatra svaki tip produženog odsustva od 2 meseca do godinu, a nekad i više dana…

… i predstavlja rastući trend u razvijenom svetu. 20% kompanija u Velikoj Britaniji ima klauzulu o (ne)plaćenom odsustvu u ugovoru o radu. Globalno posmatrano, dovoljno je videti da firme kao što je Adobe, Guardian, Intel, McDonald’s, Nike, The Sun ili Timberland umeju dopuštati po nekoliko meseci plaćenog odsustva. Deloitte i američka mornarica finansijski pokrivaju 50%, a recimo Proctor&Gamble i Unicef UK ne prave problem oko neplaćenog.

Sajtovi tipa Lifehacker su sve puniji saveta budućim time-offerima, uglavnom o načinima da se uštedi novac za odsustvo, o planu organizacije, o obavezivanju sebe obaveštavajući druge, kao i o proceni situacije u firmi… (iako se dobar deo svodi na You get nothing if you don’t ask). Turističke agencije žele da vam upotpune doživljaj i odmor. Mnogo je predloga o tome kako (s)provesti odsustvo… ali nešto manje postavljanja, kako bi to rekla Helen Coster u Forbesu, “fundamentalnog pitanja zašto to uopšte radimo”.

Šta bi se desilo sa ovim svetom kad bi “nerad” ili bilo koji vid prostora i vremena u dokolici i refleksiji, zaista za sve postao imperativ?

By |2018-09-08T18:44:20+00:0001. 08. 2017.|Najnovije, Zlatne žile uspeha|