FAQ2018-10-06T15:19:28+00:00

FAQ

Danas je izgleda popularno gledište da je značaj talenta samo “mit”, kao što je opisano u veoma popularnoj knjizi. Neki bi rekli da je za apsolutno majstorstvo u bilo kojoj veštini dovoljno 10.000 sati adekvatne obuke. Što može biti tačno. Ali ne i dovoljno.

Problem sa talentom nije u tome što je precenjen ili podcenjen, već što je najčešće pogrešno shvaćen. Nije urođena veština, ali jeste sklop negde 3 karakteristike koje se stiču izuzetno rano u razvoju, duboko su ukorenjene, i zato je na njih kasnije teško i često neisplativo uticati. On predstavlja karakterističan način na koji mislimo, osećamo i ponašamo se, a uslovljen je našim viđenjem sveta. Zato na pitanja Zašto neko nešto radi, Kako to radi i Sa kim često je teško dati drukčiji odgovor od intuitivnog “to jeste/nije za njega ili nju”

… kojima smo preplavljeni u oglasima za posao. I na mnogim drugim mestima. Organizacione sposobnosti, sposobnost za timski rad, analitičnost i ne daj bože neke tipa multitasking. Toliko se gotovo svaka od njih – često maltene međusobno isključive – pojavljuje u oglasima za posao, pop literaturi i new age blogovima, da su se izlizale i izgubile na značaju.

Sad već konvencionalna gledišta programiraju lovce na posao da stiču veštine pogodne za tržište rada. Nekad korisno, ali valja biti pažljiv, jer česti navodi na pogrešan put. Postoji neka mera do koje ima smisla ulagati u promenu – i dobro proceniti gde je radikalna promena uopšte moguća i poželjna. Sve više se cene oni koji su naučilo kako da svoje prednosti i snage dovedu do vrhunca, svrsishodno upotrebe i nađu načina da što više umanje štetu do koje mogu dovesti njihove mane i nedostaci. Ili kako bi neki rekli, čovek ne treba da se bori protiv svojih nedostataka, ni da ih sakrije, već da ih nadomesti.

Ako ne govorimo o robotici, hirurgiji i sl., češće se zapošljava čovek nego osobina.

Nešto je problem ako zbog toga:

  •    manje doprinosimo tj. imamo lošiji učinak
  •    koštamo više nego što treba
  •    kasnimo

Svima nama je potrebno da se osetimo shvaćeni, ne samo klijentu na terapeutskom kauču. Pruža nam e “psihološki vazduh” i često se stvarno osećamo kao da prodišemo. Empatija je ide dalje od saosećanja i emotivne podrške – ona je razumevanje logike u nečijem načinu gledanja na stvari, bez obzira da li je delimo ili ne. Ljudsko ponašanje je uvek na ovaj ili onaj način logično, tj. u skladu sa nečijim prozorom u svet, ili stručnije – referentnim okvirom. Zato najefikasniji šefovi dobro poznaju svoje zaposlene, najbolji predavači znaju kako njihovi polaznici uče, a najbolji advokati prvo pripreme protivnikovu parnicu.

Kada budeš znao dobro da radiš jednu od ovih stvari:

  •    kada im budeš znanjem – informacijama pomagao da reše svoje probleme
  •    kada im obezbediš ljudsku podršku koja odgovara njihovom senzibilitetu i pomogneš im u borbi sa usamljenošću
  •    kada ih zaista dobro zabaviš.

A ako uspeš u 2 od 3 stvari, šanse su ti znatno veće. Ljudi poklanjaju pažnju onima koji zadovoljavaju njihove potrebe. Kao i u svakom uspešnom poslovanju, koliko god slobodne umetnike to nerviralo, ključ je u doprinosu –  u prostom inform, support and/or entertain (engage).

Zato što wishful thinking nikog nije dovelo do poslovnog uspeha – ali želje kombinovane sa razmišljanjem, obzirnošću prema onima koji treba da nas plate, i radom – jesu.

Ako je ključ sa uspeh i sreću naći presek između polja ličnih afiniteta i potreba okoline, onda bismo mogli krenuti od afiniteta. Deca uvek znaju šta žele da budu kad porastu. Odrasli znaju da ih više stvari čini srećnim i inspiriše, i više toga mogu da rade i budu zadovoljni – šire im se više nego prihvatljive opcije, mogu da menjaju poslove, imaju hobije i prilagođavaju se. Zrele ljude gotovo sve može da zabavi jer znaju da svaka aktivnost ima svoju draž, i da su dosadni ljudi a ne stvari. Više u tekstu.

Zato što nam je mozak programiran na obrazac poznato = bezbedno = preživljavanje (safe = survive), koliko i na flight or flight response. Osećaj koji se budi u telu kada treba da odlučimo o promeni, najbliži osećanju “kada je frka, ne menjaj”, je prirodan i evolutivno opravdan. Tako da se mnogima dešava da se, nadomak bitne odluke, vrate na staro. Što je normalno i prirodno, iako često ne korisno – pa je važno obezbediti sebi informacije, mir i podršku.

Staro pitanje i nažalost često star odgovor od strane onih kojima nešto treba: svet je tu da se nađe za njih. Realnost je takva da svi ljudi imaju svoje probleme i cene svoje vreme, a za vreme onih najuspešnijih se mnogi bore.

Pomoć u karijeri, posebno kad je u pitanju rešavanje problema i donošenje odluka, može doći od porodice i prijatelja. A ponekad može doći i od:

  •    plaćeni savetnici: konsultanti, instruktori, terapeuti i druge vrste mentorstva
  •    ljudi koji vam mogu pomoći, s tim što bi bilo dobro da razmislite šta ćete im dati za uzvrat.

There is no free lunch – ili je bar toliko redak da nema mnogo smisla na njega računati. Daj pre nego što tražiš. Više ovde.

Zato što je davno rečeno: “posadi misao, rodiće se radnja; posadi radnju, iznići će navika; posadi naviku, izrašće karakter; posadi karakter, izrašće sudbina”. Veština se stiče radom, a ponavljanjem stičemo naviku koja, po Kaviju, ima silu teže moja je jača nego što većina ljudi može da pretpostavi. To je ona tanka linija između devojke koja se usuđuje da kaže da ima solidne organizacione veštine i vrhunskog organizatora.

Ili, kako bi to još Aristotel rekao: “Mi smo ono što stalno iznova činimo. Izvrsnost, dakle, nije čin već navika”.

Zato što u osnovi svakog poslovnog ugovora razmena između određenih aktovnosti i finansijskih ili drugih sredstava. Kako bi to rekao Adižes, čemu zapošljavanje ljudi koje treba motivisati, od njih očekivati, moliti ih ili kontrolisati? Mikromenadžment retko donosi dobre rezultate i troši nepotrebnu energiju.

Poenta je u zapošljavanju onih koji prorodno rade ono što hoćemo da bude urađeno i čije stavove ne moramo menjati. Ne dece. Nagrađivanje, podrška i zahvalnost za dobar rad su nešto sasvim drugo.

Na nezadovoljstvo mnogih koji učestvuju u procesu, to je onaj koji plaća – vlasnik, investitor, deoničar.

Da li vam je poznat sindrom slomljenog deteta? Nekome se jednom pruži divno iskustvo, a onda se ono uskrati ili lagano uskraćuje, a većina ne oseća da ima pravo da se žali jer nije bilo dogovora i obećanja. U salonu lepote vas prvi put počaste kolačem i kafom, drugi put (posle više od pola sata) eventualno kafom, a treći put vas (podrazumevaju i zaborave). Mnogo gore nego da do prvog čašćavanja nije ni došlo. I vrlo brz način da se izgube klijenti.

Do kvantnog skoka u svesti o našem radu, ideju, brendu, proizvodu ili usluzi doći će ako ih šire neki od ovih ljudi:

  •    konektori: ljudi koji “znaju sve u gradu”, odlični su u networkingu i lako stiču prijatelje
  •    eksperti: oni koji znaju mnogo toga, imaju intelektualni autoritet, vole to što rade i rado to dele s drugima
  •    prodavci: znaju kako nešto da prodaju, uživaju u tome i potpuno se užive govorom tela

Ne može se svako impresionirati. I finansijski i energetski resursi koji se troše za reklamu nisu jeftini – i valja ih trošiti tamo gde treba.

Nažalost, lako. Novi informacioni sistemi garantuju da se uvek može uraditi više – a to toliko uvećava očekivanja od nas samih i drugih (posebno nadređenih) da nas samo čine frustriranim. Umesto da nam štede vreme, povećavaju nam teret poslova i osećaj neadekvatnosti jer ne koristimo sve alate koje bi, verovatno, trebalo.

Zato što nisu razmotrili sopstvene potrebe po pitanju budućih prihoda pre nego što su se bacili na posao. Nisu se pozabavili targetiranim tržištem – njegovim istraživanjem i dolaskom do idealnih klijenata.

  1. stvara nekakvu vrednost…
  2. … koju ljudi žele ili im je potrebna…
  3.  … i spremni su da za nju plate…
  4.  … po ceni koja opravdava njihova očekivanja…
  5.  … a poslovanju pruža dovoljne prihode – da ima smisla, tj. da vredi sa tim poslom i nastaviti.