Ostala sam u Srbiji, šta sad?

Pre par godina bila sam na predavanju Darka Mirkovića, preduzetnika, konsultanta i trenera poslovnih veština. Ogromna je privilegija kada vam firma u kojoj radite sa 22-23 godine, priušti tako nešto.  Elem, na tom predavanju čula sam ovo: „Vratio sam se u Srbiju jer je ovo zemlja sa mnogo problema, pa ih neko treba i rešavati.“ Eto, to je postao moj odgovor svaki put kad me pitaju Što ne bežiš preko? I pre nego što pomislite da sam patriota sa kamenom zemlje Srbije u ruci, htela bih još štošta da kažem. 🙂

ŠTA JE VAŽNO DA SHVATIMO PRE TRIDESETE?

U dvadesetim se, otprilike, gušimo u rečenicama okoline nalik na: Da mi je ova pamet, a te godine. Koji ti je cilj u životu? Ja sam u tvojim godinama imao/la tri godine staža. Bitno je da ima posla, radi šta ti se da. Ova poslednja mi je, možda, i omiljena. Jedna stvar – nije poenta da radimo šta nam se da, već da radimo ono u čemu smo najbolji jer tako doprinosimo firmi, pa i društvu. S obzirom da radim od svoje devetnaeste godine, istina je da sam krenula od poslova koje ni najmanje ne volim, ali sam samo te poslove umela da radim, i ključno – ja sam ih birala, nisam radila šta mi se da. Odlazila sam kada više ne  nalazim motiv da ostanem, kada više ne mogu svojim radom da doprinesem. Ipak, odlazila sam i kada poslodavac ne poštuje dogovor koji smo imali na početku saradnje. Odlazila sam kada sam bila žrtva mobinga, kada se od mene očekivalo da radim i ono što nije opis mog posla, kada za prekovremeni rad nisam bila dodatno plaćena. Razlog je jednostavan: nisam razmažena, umem dobro da zagrejem stolicu, umem i znam da dajem poslodavcu i više nego što očekuje, radim samo kada znam da svojim kvalitetima i poslovnim veštinama mogu da doprinesem kompaniji i ličnom zadovoljstvu, ali ne radim kada postanem marioneta nadređenog. Premda zvuči kao revolucionarni stav buntovnice, uspela sam da dođem u fazu da zaista radim samo ono što volim i u čemu sam najbolja. Ta priča ima tri bitne stavke – mladost, brzo usvajanje novih veština i spremnost na posvećenost poslu. U ranim dvadesetim nemamo kredite, porodični džumbus – imamo sebe. Jedan od mojih bivših direktora rekao je savršenu stvar: „Zapošaljavam mlade bez iskustva jer njih učim da rade posao kako ga ja radim. Ne dolaze mi sa idejom da su popili svu pamet sveta i da nema oni šta više da uče.“ I to je tačno. Mi, možda, ne znamo u svakom trenutku „gde udaramo“ ali daleko brže usvajamo nova znanja, otvoreni smo za nove ideje, stvaramo nove ideje, motivisani smo da radimo jer nas život nije „progutao“. U krajnju ruku, motivisani smo da radimo da ne bismo postali žrtve sistema i robovlasničkog društva. Ne znam kada je postalo prihvatljivo „ćuti i trpi, svuda je tako”, ali odbijam da klimnem glavom na to.

KAKO ISKORISTITI MLADOST ZARAD BOLJE BUDUĆNOSTI?

Da život u Srbiji nije najidealniji, nema potrebe komentarisati, ali još manje kukati i svakodnevno iznositi tu činjenicu. Vratiću se još jednom na rečenicu sa početka teksta: „Vratio sam se u Srbiju jer je ovo zemlja sa mnogo problema, pa ih neko treba i rešavati.“ A i Milana Vrgović Ćosić u nedavnom tekstu istakla je Kenedijeve reči: Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, pitajte šta vi možete učiniti za svoju zemlju. Dakle, ako nam je društvo ne baš prihvatljivo dobro, možemo li, ipak, uraditi nešto korisno? Vreme savršenog socijalizma je prošlo. Ono vreme kada država radi za nas, kada nam je omogućen idealan i skladan život. Budimo iskreni, moja generacija tog perioda se apsolutno ne seća i ta vrsta ušuškanosti nama je doslovno apstraktna. Jedan od problema je što se javila potreba završavanja fakulteta da bismo dobili posao, pa „upiši ono što se traži“. Je l’ to znači i: vremenom ćete motivisati dobra plata da taj posao uopšte i radiš?  Studirati književnost ili bilo koju vrstu umetnosti, danas je ravno mazohizmu. I ja sam na taj mazohizam pristala uprkos „šta ćeš da radiš kad to završiš?“ ili „nema ’leba od toga.“ Možda samo treba biti dovoljno lud i tražiti način da od zadovoljstva napraviš posao? Ili je problem što je to traženje načina, kopanje do cilja, i najteže, pa većina tu stane, jer k’o još voli kopanje? Šta, zapravo, možemo uraditi? Preusmeriti veštine koje posedujemo na one poslovne koje se traže. Okej, ja umem da pišem i pronašla posao copywritera. Vremenom sam nadograđivala znanje, usavršavala veštine i stigla u fazu da pored stalnog posla mogu da pokrenem i nešto svoje, nešto što ima veze sa pisanjem, kreativnim radom. Možda je jedan od rešenja pristajanje na stalno učenje i usavršavanje. Ne možemo zauvek jadikovati nad lošim državnim uređenjem. Možemo li i da promenimo stereotip da smo nacija koja hoće promene, ali da te promene ne budu sad i što baš od mene da krenu? 🙂

ČEKANJE POSLOVNE PRILIKE

Ovo ne postoji. Žao mi je, ali dok vi čekate priliku i dobar posao koji se isplati, načekaćete se. Gotovo sam sigurna da u četrdesetoj niko neće baš vama dati priliku da pokažete šta znate, jer ste u dvadesetim i ranim tridesetim sastavljali spisak svih odgovornih za vaš lični neuspeh, a da pritom niste prstom mrdnuli da to promenite. Drugim rečima, vežba je neophodna, ili „potrebno je da odvrnete slavinu“. Preispitajte se koju poslovnu veštinu posedujete, kako možete da je usavršite i ključno kako možete da je unovčite?