Assets – kad znam šta imam i kako to mom poslu može doneti konkurentsku prednost

Kada čitamo tekstove tipa “Šta je to što je potrebno da uspemo u poslu” uglavnom dobijamo mnoštvo saveta koji se tiču toga šta je to što je potrebno da budemo – ili razvijemo – da bismo uspeli. Fokus na lične snage jeste koristan doprinos razvoju onoga što je u nama. Sa druge strane, često se ovaj tip saveta svodi na puko psihologiziranje, posebno u eri kada nam je već decenijama ispiran mozak sa “sve je to u glavi” i “kako se istripuješ, tako će ti i biti”. Nije nego.

Niko ne kaže da mentalni stav i razvoj nisu od izuzetne važnosti za poslovanje i život uopšte. A opet, kada malo bolje razmislimo, često na nas ne utiče baš isključivo ono što jesmo ili postajemo, već i ono što imamo, tj. čime raspolažemo.

… što nas vodi novom uglu gledanja na ono što nam je potrebno za uspeh. A ova tačka gledanja je malo teža za ljude sa naših prostora, osim ako im je mindset naštelovan na engleski jezik: pitanje je, dakle, više lingvističke nego psihološke prirode.

Nedovoljno onih koji bi da razvijaju posao razmišljaju o tome čime i kako raspolažu. Drugim rečima, čak i ako su učili engleski i prepoznaju termin, uglavnom im on u svesti nije dovoljno zastupljen: u pitanju su prosto – assets.

U džep ili iz džepa?

Reč assets je većini poznata iz poslovnog, tj. bankarskog engleskog – bankari je koriste kao suprotnost rečju “liabilities”, što je kod nas donekle nepotpuno, ali sad već tradicionalno prevedeno kao “aktiva” i “pasiva”: firmina sredstva i obaveze-dugovanja. What a company owns vs what a company owes. Dva bitna faktora kad su finansije i završni račun u pitanju. Sa širokom primenom na finansijsko obrazovanje uopšte, ali, nažalost – kako je to bi to Robert Kiosaki davno primetio – nešto što nije deo našeg opšteg obrazovanja i načina razmišljanja. A često ni onih koji jesu deo anglosaksonske kulture.

Sama reč “assets” dolazi iz romanskih jezika – francuskog iz 16. veka – asez – ili pre toga latinskog ad satis. U oba slučaja, asset se svodi na “dovoljno” – dovoljno nečega da se određen posao obavi. Suprotno “aktivi”, “pasiva” – engl. liability – je ono što nas na neki način “izlaže”, tj. čini “podložnim” – dugovanja, odgovornosti prema nekome – u svakom slučaju, neka vrsta tereta kao suprotnosti onoga što vam daje i doprinosi da imate “dovoljno”.

Danas poslovni i finansijski internet mudraci vole prosto da kažu da su assets sve ono što vam donosi novac, a liabilities ono što stvara troškove ili na neki drugi način vam izvlači novac/sredstva iz džepa.

Uz lične snage važni su i resursi

Jedna od praktičnijih stvari vezanih za društvene nauke jeste činjenica da beskrupulozno preuzimaju teorije i termine iz “egzaktnijih”: tako je u engleskom jeziku reč “asset” ušla iz striktno ekonomske u opštu upotrebu. Kako razne stvari (od ličnosti, personalnih podataka do ekosistema) pretvoriti u asset za ono što nam treba – pitanje je od ključne važnosti za razumevanje onoga što imamo, tj. čime raspolažemo. Tako bilo šta, opipljivo ili neopipljivo, što se može posedovati ili kontrolisati – i stvarati vrednost – postaje naš asset (do toga da se u vojno-obaveštajnoj terminologiji lako koristi za osobu – špijuna ili doušnika).

U poslovanju, to mogu biti lične snage. Međutim, takođe, važno je zapaziti razne druge vrste resursa.

Kada govorimo o resursima uopšte, najčešće mislimo na:

  • novac
  • vreme i
  • energiju.

Ali ne treba zaboraviti da su resursi i:

  • ljudi
  • znanje, i recimo
  • usluge – konkretne stvari koje možemo da učinimo i da iskoristimo taj čin.

O ljudima kao resursima teoretičari menadžmenta su napričali dovoljno decenijama unazad. Koliko je znanje resurs, pitanje je kao i koliko je to samo obrazovanje – ali se u odgovoru uglavnom nađe neka konstatacija tipa: onoliko koliko može da se, na ovaj ili onaj način, iskoristi.

Ako ne želite da zvučite kao don Corleone u filmu Kum, usluge kao resurs treba pažljivo koristiti. Ipak, ovo sredstvo trgovine je u poslovanju (i životu uopšte) staro je koliko i čovek. Jedan od njegovih najjasnijih vidova je kompenzacija – neke suptilnije oblike srešćemo i u veoma popularnoj literaturi pod nazivom banka usluga. Sve u svemu, kako čovek sazreva tako vidi da ovo nije priča o empatiji i univerzalnoj ljubavi – većina ljudi većinu stvari radi iz materijalne, emotivne ili neke druge koristi. Ipak, pri pomeni resursa, oglavno nam na pamet padaju…

Novac i vreme

… mnogi ga vole samog po sebi – oni promoćurniji su svesniji koliko je novac važan zbog mogućnosti koje pruža. Kako u drugim sferama, tako još pre u poslovanju. Novac rešava mnoge probleme, otvara mnoga vrata i približava razne mogućnosti.

Ko god da se pozabavi temom kako zaraditi, vrlo verovatno će samo na netu naleteti na toliko materijala koliko ne bi mogao da obradi za vreme petogodišnjih studija ekonomije. Mnogo je puteva do vrha, mnogo je faktora – koji se vremenom menjaju, a većina se nekako svodi na upoznavanje i snalaženje u mutnim vodama stalno promenljivih tržišta. Ukoliko nalazite načina da na bolji način (sa većom konkurentskom prednošću) ljudima dobavljate ono što im je potrebno (ili veruju da im je potrebno) – veća je šansa da će vaše zalaganje dobiti na finansijskoj vrednosti.

Ono što trenutno jeste vrlo popularno, jeste skretanje pažnje na sticanje novčanih sredstava putem štednje – smanjivanja troškova, umesto većih zalaganja kojima bismo zaradili. Od podele i analize troškova (recimo na popularne tipa: destruktivne, konstruktivne, protektivne i lifestyle), do toga da se i ovde mora dosta toga dovesti u pitanje (polovan ili nov auto) i uspostaviti prioriteti. Uočeno je da je mnogo mesta gde je zgodnije, isplativije davati, tj. gde se drugi bitni resursi, tipa vreme i energija – a možda i ljudi ili usluge – mogu iskoristiti tako da to nije na našu štetu. Tu se vrlo lako vidi česta povratna sprega između novca i vremena ili energije – klackalica za koju ne važi opšte pravilo, već je često potrebno vagati u pojedinačnim situacijama, bar dok se ne stekne dobar osećaj (što jeste investicija u vidu energije, ali vrlo vredna dugoročno).

Primera radi, postoje situacije gde je više nego isplativo platiti čistačicu ili kućnu pomoćnicu, ili jesti napolju – kada naporno radimo, dobro zarađujemo, i slobodno vreme nam znači da napunimo baterije, budemo srećniji i produktivniji. Postoje i situacije gde imamo više vremena nego novca – pa se više nego isplati sam srediti stan, možda taj novac utrošiti na kupovinu povoljnijih namirnica za par dana, odvojiti još par sati za kuvanje i eto tu uštedeti na vremenu. Dok nismo u mogućnosti da bolje naplatimo svoje vreme za rad. Ili, kako bi to moj muž rekao: “ili imaš vremena, ili imaš para”. Nažalost, ipak nije uvek tako, a emigranti bi imali puno da kažu na tu temu.

Tik-tak i burn out

Verovatno je tek par decenija kako se život zaista ubrzao i kako su priče o upravljanju vremenom (kao resursom) dobile na popularnosti. Tehnika za tehnikom, ideja za idejom – od kojih većina troši neke druge resurse bar dok ne razumemo dobro kako funkcionišu: delegiranje, eliminacija i sl. Dugo već jeste jasno da je vreme resurs, ali verovatno nije – bar ne do skoro – dovoljno naglašavano da se za dan, nedelju ili životni vek ne može uraditi sve što možemo ili želimo. A apetiti su se povećali. Zato se uz vreme kao resurs podvukla senka “oskudnosti” (scarcity) i navela nas na novi ugao gledanja; umesto “upravljanja vremenom” na kraju ipak moramo upravljati svojim prioritetima. Niko neće videti sva mesta na svetu, pročitati sve knjige, poljubiti sve lepe ljude ili proživeti sve moguće scenarije koje je zamislio.

A ako i pokušamo, jedino što ćemo dugoročno postići je to da ćemo sagoreti. Gary Keller je u svom bestseleru The One Thing lepo rekao: Snaga volje je kao baterija – prosto se isprazni.

Sve i da se može više, odavno je jasno da biti overachiever nije baš najsrećnija varijanta. I kad postižem, imam, vidim i doživim više, da li ću zaista biti više od onoga što jesam, ako je cena koju plaćam – a uvek se neka cena plati – nedovoljna prisutnost u životu i čoveku samom.

Kada biće izgori, šta vredi sve ostalo? Malo “uspešnih” u proteklim decenijama nije bar jednom osetilo šta burnout čini od ljudi – kad se svi energetski resursi sagore, šta nam onda vrede svi ostali resursi?

Energija ume biti varljiviji resurs i od vremena i od novca – i mnogi se lakše zavaraju i duže je “kradu” – često u kombinaciji sa vremenom. Uglavnom nije dovoljno poslušati mudre savete business gurua – recimo isključiti multitasking, rešiti se emotivnih vampira i sl. Neki uspešni “sagoreli” su zato predložili da za “visoke letače” jedino pravo rešenje jeste da se fokusiraju na manje stvari (da, opet priča o prioritetima). Za one najambicioznije ili najstrastvenije kad je njihov poziv u pitanju, to se svede na kraju upravo na priču o “jednoj stvari”: vrhunski performeri nemaju prioritete, već prioritet. Dobro je, po njima, jedan od najvećih neprijatelja najboljem. Ili, kad Keller baci kosku: Koja je to stvar koju mogu da radim, tako da radeći je, sve ostalo izgleda lakše ili nebitno?

Drugi bi, opet, rekli da srećan čovek uvek ima tzv. “tri stuba duše”, više domena gde je srećan i gde se ostvaruje, i da igrati na jednog konja nije ni pametno ni nužno. Pa makar ih t činilo slabijim od drugih.

Bilo kako bilo, ovladavanje resursima uglavnom jeste ovladavanje životnim situacijama koje nam pružaju razne mogućnosti za samorealizaciju. Nije ni brzo, ni lako, uglavnom treba vremena, samospoznaje i zrelosti da se stvari poslažu za svaku individuu u datoj situaciji.

Ali je, definitivno, vredno truda. Kao i svaki rad na sopstvenim vrednostima. Ovde se to može i drugačije reči: Razlika između uspešnih i veoma uspešnih ljudi je što jako uspešni većini stvari kažu – ne.