ili bolje rečeno: upamtiti ono učeno

U prošlom tekstu o učenju pisala sam o faktorima koji pospešuju učenje, dugoročno i kratkoročno. Entuzijazam je prirodan način da se identifikujemo sa sadržajem učenja, uđemo u flow stanje gde smo mi i ono što primamo – jedno; mnogima je upravo to ona tanka linija između učenja i usvajanja. Ipak, često ćemo biti u situaciji gde je potrebno da razumemo, upamtimo i primenimo content/sadržaj sa kojim se nismo sjedinili: šta god bilo optimalno, prosto spoljni i unitrašnji faktori su onemogućili entuzijazmu da izroni iz dubine. Da li ipak postoje šanse da zaista naučimo nešto?

Postoje. Entuzijazam, “obuzetost” temom, nije jedini način da određeni sadržaj postane, bar dobrim delom, deo našeg života. Šta je ipak važno? Koji je to uslov bez kog se ne može?

  • Previše internet tekstova naglašava važnost pažnje – previše, u smislu da se ta reč toliko već pominje da polako gubi smisao. Energy flows where attention goes. Ipak, ako ste se ikada bavili predavačkim radom, verovatno ste lako zapazili da oni koji “paze na času” u principu lakše razumeju i upamte bilo koji sadržaj. Ako prate iz iskrenog interesovanja, veća je šansa da bolje razumeju i brže zapamte, ako to rade iz straha – uvežbano, usled dobrog vaspitanja i iz sličnih pobuda – postoji šansa da će ipak jedan deo sadržaja biti upamćen sa manje razumevanja i dubine; kao i da se neće tako dobro integrisati. Ko god da se, slušajući ili čitajući sadržaj, njime bavi sa polovičnom ili nedovoljnom pažnjom, primetio je koliko je tada učenje dugotrajniji proces, tj. koliko se puta uvećava broj ponavljanja prelaska sadržaja (ali i sati/dana/nedelja rada, a često i isplaćenih svota za časove).
  • Našu pažnju najčešće drži sadržaj koji budi  (ili iza čijeg učenja stoje) osećanja. Uzbuđenje i strah su delotvorni ali kratkotrajni – sklonosti poput afiniteta ili osećanja krivice usled neefektivnosti su uglavnom učinkovitiji na duge staze. Međutim, pošto je buđenje iskrenog interesovanja za sadržaj ipak najdelotvornije – i najbliže božanskom entuzijazmu, valjalo bi razmotriti šta je to potrebno da se neko iskreno zainteresuje za sadržaj. I iako će možda predavač-animator biti prva stvar koja vam pada na pamet, to nije dugoročno rešenje za napredak u životu putem učenja. Potrebno je, prosto, odrasti i osposobiti se za samoinicijativu.
  • Mnogo je ljudi koji žele da nauče nešto ali su u celom procesu izuzetno pasivni. Moguće je da se od njih nije očekivalo da mnogo učestvuju kad su bili mali, i da im je prosto dugo svet serviran na dlanu. Neki bi rekli da su oni prosto razmaženi. U svakom slučaju, da bi uložili bilo kakav napor van zone preživljavanja, najčešće im je potrebna žestoka spoljna motivacija i detaljno sažvakan sadržaj, često ponavljan u beskraj (da, uprkos njihovoj inteligenciji). Predavači ih smatraju najzahtevnijim i najnapornijim učenicima (i treneri vežbačima – pitajte samo kako se osećaju kad trening drže nekome ko ne mrda ako oni nisu goniči robova). Većina edukatora bilo kog tipa, kad može da bira, uglavnom počinje da ih izbegava. Ukoliko ste se osetili prozvanim, ne brinite, nije sve izgubljeno.
  • Prvi korak koji je potrebno učiniti, kako bi to radili anonimni alkoholičari, jeste da priznate sebi (a naknadno i edukatoru-treneru-predavaču) da imate problem sa pažnjom i inicijativom. Nije vam kriv dosadan sadržaj. Ni to što predavač možda baš i nije po vašem ukusu. U stvari, možda niko i nije kriv. Ali vi ste odgovorni za odluku o tome koliko vam je sadržaj koji želite da usvojite zaista važan. Niko drugi.
  • Onda kad ste bili dovoljno pošteni i iskreni prema sebi, imate dva izbora. Jedan, i dalje vredan poštovanja, jeste linija manjeg otpora. Uzmite individualnog instruktora za šta god vam je potrebno. Recite mu otvoreno da se teško zainteresujete, da vam je potrebno dosta spoljne stimulacije i sl. Ako i dalje želi da radi sa vama, stvorite dobre uslove za to. Razmotrite da li je predavač prirodno animator, ili samo dovoljno saosećajan i strpljiv, spreman da duuugo ponavlja i približava vam ono što vam je potrebno da znate. Ne tražite od njega ono što ne može ili neće da vam pruža, i još manje očekujte to a da ne kažete. Ako ste se ipak dogovorili da radite zajedno, omogućite dovoljno vremena da se učenje sprovodi na način na koji ste procenili da vam je lak. Možda i po 3-4 puta duže nego angažovanim učenicima. To će uzeti više vremena i više vašeg novca – a možda još više ako predavač proceni da mu crpite suviše energije i želi dodatno da naplati ekstra angažman. Budite dovoljno odrasli bar da prihvatite i tuđe granice i tuđe potrebe. Kao i ideju da ima onih koji će vam brzo reći: Ako ti nećeš da radiš, neću ni ja. Produženo detinjstvo ima svoju cenu.
  • Problem sa pažnjom i inicijativom je upravo to – problem. A problemi se rešavaju. U tome vam može pomoći psiholog ili neka druga vrste terapeuta. A možete pre svega malo razmisliti o tome. Da li je i dalje moguće da očekujem da će drugi ovo, makar dobrim delom, uraditi za mene? Zašto uopšte želim ovo da naučim? Koliko mi je to važno? Da li mi je išta zaista važnije od moje potrebe – ili pre navike – da mi pažnja luta samo prema onome  što me u datom momentu zainteresuje? Šta ja želim da postignem ovim kursom ili novim sadržajem? Šta treba da uradim da budem malo bolje usmeren na cilj, ako već još uvek ne mogu na proces? U stvari, šta je potrebno da budem, pa da shvatim da svet postoji (i da je sjajan) van mojih trenutnih impulsa i potreba i da se za njega zainteresujem? Osećam li otpor u svemu ovome i koliki? Jesam li spreman da potražim pomoć i uvidim da svi ti “angažovani” nisu bolji od mene, samo imaju drugačiju, bolju perspektivu?

Put ka ovladavanju svojom pažnjom – energijom – usmerenošću nije uvek lak. Uglavnom je propraćen drugim procesima vezanim za odrastanje – često rešavanjem šta je to u našoj svesti što nam ne treba, radije nego forsiranje sadržaja koji nam “treba”. Obratite pažnju na ljude koje smatrate suštinski pametnima, a da ih ne smatrate istovremeno čudacima, tj. pametnima sa suženim fokusom. Oni su bistrog pogleda, prisutni dok sa vama komuniciraju, i lako se zainteresuju za gotovo bilo šta – od farbe za kosu do teorije relativiteta. Tajna nije uvek u onome što imaju – nego što su, sazrevajući, otpustili i oslobodili prostor za svet da u njih uđe. Ali o tome neki drugi put.

 

By | 2018-08-06T18:14:33+00:00 30. 03. 2018.|Zlatne žile uspeha|