Zašto je u učenju stranih jezika, i verovatno u učenju uopšte, na kraju ipak neophodno voleti ono što radiš?

Dok još nisam napunila dvadesetu, išla sam na predavanja iz filozofije kod tadašnjeg dekana Filološkog fakulteta, prof. dr Ratka Neškovića. Iako mi filozofija nije bila major, ipak su rečenice sa njegovih predavanja nešto čega se i dalje najlakše i najradije setim kada su moje studije lingvistike u pitanju. A možda je za mene najznačajnija bila rečenica koja je, izgleda, u toj formi (bar u Evropi) moguća samo u slovenskim jezicima – jezicima sa duplom negacijom. Iako je njome zaključivao priču o Atinjaninu Sokratu.

NIKO NIKOGA NIŠTA NIJE NAUČIO ako nije bio barem malo voljen.

Danas se i previše priča o entuzijazmu i poslu i učenju, a vrlo je verovatno da se ta reč ipak nekako pogrešno shvata. I neretko lažira. O čemu se zapravo radi?

Pošto je u osnovi ovog teksta učenje stranih jezika, možemo je početi upravo jezičkom pričom. Reč entuzijazam potiče iz grčkog jezika i u osnovi znači obuzet Bogom (en-thous-y-asmos; thous od theos = bog), ali i “imati boga u sebi”. Entuzijazam se često lako poistovećuje sa dečijem oduševljenjem novim, i većim delom to i jeste tako – naše unutrašnje dete se “napunilo duhom”, oduševljava se novinama.

Međutim, deca se lako oduševe, ali i lako zasite ili distraktuju, što će bez problema poduže objasniti svako ko je pokušavao da (posebno malu) decu uči stranim jezicima – ili nečemu drugom. U “nastavu” se stalno unosi nešto novo, muzikalno i šareno, što je mališanima privlačno i zanimljivo. Što su manja, kraći im je opseg pažnje, ali je i veća verovatnoća da će im nešto uopšte biti friško i interesantno. Ipak, da li mi možemo primeniti isti princip učenja za odrasle polaznike i klijente?

Koliko god bi većina njih bila oduševljena – ovaj put idejom – da će neko na taj način da ih zabavlja i neguje, odgovor je ipak ne.

Na prvom mestu, ne bi trebalo da se isti tip predavača bavi podučavanjem i animiranjem dece i odraslih, na prvom mestu što velikoj većini suštinski samo jedan tip rada zaista leži. Ukoliko ipak jeste tako, određeni svestrani predavač može samo delom da prenese tehnike animiranja i relaksiranja kroz koje deca lako usvajaju jezik. Kod dece se jezik dobrim delom usvaja; kod odraslih se donekle usvaja, ali ipak pretežno uči: mozak je prepun raznih sadržaja i  naviknut da informacije koje smatra važnim prima i usvaja svesno. Sve što nesvesno primi je veliki plus, ali ne i dobra polazna tačka. Prosto je velika potreba za kontrolom ulaznih informacija, šta god neki od njih pričali.

Takođe, u zbog preopterećenog sistema za učenje početnički polet u radu nije nešto na šta se možemo osloniti išta više od tehnika animiranja. I onda na scenu stupa nastavni saveznik koji se u detinjstvu tek razvija – super ego. Iako se dugo smatrao dosta korisnim alatom za “motivisanje” polaznika za rad, bilo koji vid unutrašnjeg goniča je samo kratkoročno rešenje. Duboko je povezan sa igranjem sa osećanjem lične neadekvatnosti i uslovljavanjem osećaja lične vrednosti našim, kakvim takvim dostignućima (makar one bile tačan odgovor na testu ili optimalno napisan esej.). A to, kako je većini verovatno jasno, sa posednutošću božanskim ne može imati nikakve veze.

Hoćemo li primer? Na kurs norveškog dolaze Jova, Mika i Pera.

Jova je jako zagrejan za ideju da ove godine emigrira. Ekonomista je po struci, ima srpski pasoš (dakle, ne EU) i nije među traženijim kadrovima u Norveškoj. Pokušava da nađe vezu za zaposlenje i pre nego što je dobro naučio da kaže kako se zove i čime se bavi. Na vreme mu je jasno sugerisano da mu je sa takvim izgledima neophodno dobro znanje jezika, verovatno i norveški sertifikat. I da bi valjalo da, dok uči norveški, usput završi neki zanat i stekne praksu, jer će verovatno norveški morati da uči bar godinu-dve dana tempom koji je zamislio.

Jovi se to ne sviđa. Pokušava da nađe načina da dođe do papira vezanog za neki zanat. Hoće više časova norveškog nedeljno da ubrza stvar. Počinje mahnito da uči i to tako ide par nedelja, ali mnogo više vremena troši na priče o planovima, čitanje foruma i pokušajima da nađe prečicu. Mada mnogi verovatno znaju ponekog Jovu koji se snašao, većina takvih polaznika za par meseci odustane.

Mika je potpuno drugačiji. On je izuzetno odgovoran momak. Pokušava i na poslu i kod kuće da da sve od sebe. Muči ga sopstveni perfekcionizam koji mu, posle početnog poleta praćenog objektivnim poteškoćama, polako preotima želju za radom. Posle par meseci redovnog rada, domaćih zadataka i uzornog pohađanja nastave Mika puca i shvata da više ne može. Odustaje jer, nažalost, vrlo brzo počinje da se “tera” da radi. Kurs jezika je za njega postao, a da nije morao, isključivo napor i davanje, gde nije umeo ili uvideo kako da prima. Pošto nije u stanju da kaže NE, ogračniči druge aktivnosti, zatraži pomoć i generalno uspostavi prioritete, Mika nije istrajao u važnoj ideji čak ni pored toga što su mu drugi faktori (ovde struka ili EU pasoš) išli na ruku. A sa svojim kapacitetima je mogao i da uživa, samo da se pozabavio psihološkom stranom problematike.

Delovanje iz, kako bi to psiholozi rekli, unutrašnjeg roditelja, može biti efektno na kratke staze (vikend kursevi i radionice) ili dok smo zaista deca, neistrošena svetom (kada stičemo radne navike tipa “nameštanje kreveta ujutru” – da bi nam posle automatizam radnje olakšao život i štedeo energiju). Međutim, ova vrsta goniča ne radi na duge staze, jer čoveka iscrpi. Za one koji su naučili da uživaju u učenju i ne uče pod prinudom, učenje mnogo toga može da pruži – ono daje energiju. U suprotnom je samo uzima, i ljudi na kraju sagore.

Pera je jedan običan momak. Radi, spava, zabavlja se. I zaista jako želi da emigrira.

Pera je zaista doneo važnu odluku vezanu za preseljenje u Norvešku. Stavio je to na prvo mesto liste prioriteta. Na vreme je shvatio da to kod svih, bez obzira na olakšavajuće ili otežavajuće spoljne faktore, znači da će morati drugačije da planira vreme – i prioritete.

Pera je ukinuo teretanu i odlučio da bar dva puta nedeljno spava sat-dva manje. Video je kako neki teško kombinuju učenje sa poslom i porodicom. Tražio je od porodice više razumevanja i napravio sebi malo prostora još jednom nedeljno. Shvatio je da, ukoliko bude morao, spreman je i da promeni posao – na gore – ako to bude bilo neophodno. Video je da su neki to već uradili, i divio se njihovoj odlučnosti. Razmotrio je određene “nagrade”, kladionicu ili novi sportski program, uz koje bi sebi priuštio nešto uživanja da sve to lakše iznese. Sad zna da će moći da uči i da ne mora da se muči sa tim.

Sa tom svešću, Pera je uronio u norveški jezik. Redovno je išao na časove, radio domaći, koristio se svim dodatnim materijalima, napredovao, počeo da se služi norveškim iz stvarnog života… Video je da ako uči vremenski onoliko koliko radi na času, da može da napreduje (jer većina radi pola od toga pa jedva nekako prati), a kada je počeo da ulaže više vremena, posle par nedelja, bukvalno je uzleteo. Dobri rezultati i napredak su ga motivisali dalje, a znanje koje je već usvojio mu je olakšalo primanje (brojnih) novih informacija.

Iako možda toga nije bio svestan – umesto da čeka motivaciju za rad, on je radom stvorio motivaciju.

Kao i interesovanje. Kao mahnit je čitao o zemlji i jeziku, kopao na netu umesto da spava, a da posle nije bio umoran. Postao je jedno sa svojim projektom, i umesto da mu uzima, učenje mu je davalo energiju.

Neki psiholozi ili energetičari bi ovo nazvali flow stanjem. Budisti bi verovatno shvatili kao deo darmaističkog učenja. Vizantijski mislioci – oboženjem. Kognitivni lingvisti mestom gde više nema jasne razlike između imenica i glagola.

Bilo kako bilo, entuzijazam bi trebalo da je naše pravo dato rođenjem.

Nije poenta u tome kako ga probuditi. Već kako ukloniti faktore koji sputavaju njegovo rađanje u nama.

Neko je jednom lepo rekao da je učenje menjanje jedinke. Ceo život se u nekoj meri menjamo, bilo to milom ili silom. U određenom dobu smo, ili bi bar trebalo da budemo, dovoljno autonomni da možemo da biramo, tj. odlučujemo kojim znanjem, tj. u kom smeru će se ta promena odvijati. I to je jedina solidna polazna tačka.

Drugi deo je stvaranje uslova koji će u nama ostaviti prostora da nas božanstvo obuzme. Za nekoga je dovoljna jasno doneta odluka. Većini je ipak potrebno dodeljeno i oslobođeno vreme. Odgovarajući predavač/instruktor. Neko koga ćemo zavoleti, ili bar zaista poštovati, i ko će nam biti role model. Prijatno radno okruženje. Jasan i pregledan program i materijali. Izbor dodatnih sadržaja.

Na vama je da ih odredite, ali i da se pozabavite načinom da dođete do njih. Što nas vraća priči o prioritetima – tako čestoj temi raznih postova i tekstova.

Uprkos njihovom velikom broju, većina blogova koji pišu o uspostavljanju prioriteta ne stavlja akcenat na verovatno najbitniju stvar – da su prioriteti samo refleksija naših vrednosti. Pozabaviti se vrednostima, znati šta je to što nam je zaista važno, jeste osnovni uslov da se možemo zvati odraslom osobom.

Ako pogledamo tri gorepomenuta momka, Jova teško da je svestan šta su mu vrednosti osim sopstvene komocije i verovatno je jedan od ljudi koji shvati da mu je nešto važno tek kada s tim dođe u kriznu situaciju. Možda mu se nije postavljalo dovoljno zahteva, ili nije naučio da istrpi minimalnu frustraciju radi višeg dobra, ali što je najgore, izgleda da nije uvideo da je rad nešto lepo i smisleno. Nasuprot tome, siroti Mika je klasično “dobro dete” u telu čoveka koji je mahom naučio da stvari radi za druge i/ili zato što to tako treba. Spoljna motivacija je apsolutno preotela unutrašnju i ako to želi da promeni ili da se oslobodi stega, verovatno će mu trebati određena psihološka pomoć (ovo su usput, koliko znam, najčešći klijenti na psihoterapiji).

Pera jeste realističan.On  ume da istrpi frustraciju, ali i da pazi na sebe. Zna kako da uspostavi prioritete, da uživa u naporima i sa strpljenjem posmatra kuda oni vode. Nije u sebi ugušio sposobnost da svet gleda kao neiscrpni izvor novog i lepog i zato se raduje novim informacijama i novom iskustvu. Budi kao Pera 🙂

By | 2018-03-10T09:29:24+00:00 28. 02. 2018.|Jezici i profesionalni razvoj, Najnovije|