Ispričaj mi priču

Pre 10ak godina sam kao student lingvistike tražila sebe u raznim sferama od kojih je jedna bila kurs istraživačkog novinarstva u nedeljniku Vreme. Bila sam baš srećna što ću učiti od velikih imena i imala ozbiljnu tremu kad nas je dočekao urednik i osnivač Vremena, gospodin Aleksandar Saša Ćirić. Međutim, posle par minuta sam uvidela da sam jedna od retkih koja nije unapred poslala svoju biografiju – i kao odgovor na pitanje da li je u redu da je pošaljem naknadno, dobila sam (po mene tada ne baš ugodno): Ispričajte mi je.

Pričaj mi priču. Realno ili ne, deluje kao da se situacija na tržištu rada od tada znatno pogoršala po sve one koji su bez posla. Šalje se cv na sve strane, na raznim jezicima, često bez odgovora. Na googlu ima 38 strana samo sa sajtovima tipa How to write a cv.

Nije problem napisati cv, prikazati skromnu realnost u dobrom svetlu, prevesti to na potreban broj jezika, i uobličiti je preko nekog google template-a (čak se i angažovati u Photoshopu).

Za one koji zagrebu dalje, sajtovi tipa enhancev.com će za malu nadoknadu obezbediti vrlo atraktivan layout.

Ipak, da li je sve to dovoljno (i u krajnjoj liniji nužno)? U svetu gde glavna valuta kojom trgujemo više nije ni novac ni informacija, već naša pažnja, šta je to što je potrebno uraditi da bismo bili uzeti u ubzir? Biti zapažen ili primećen lako se svodi na publicitet kvaliteta sadržaja dnevnog lista Kurir ili nagađanja o tome šta radi Kim Kardashian.

(uz dužno poštovanje, ne verujem da je to efekat koji kadrovi žele da postignu osim ako na slici uz biografiju ističu six pack ili dubok dekolte).

Retko ko će vas čitati ako sadržaj koji mu nudite nije vredniji od vremena koje će utrošiti na vaš tekst. A ljudi su počeli svoje vreme ozbiljno, ozbiljno da cene.

Šta je to što je potrebno da se uradi to make a difference?

Sa punim pravom je Gary Varneychuk jedna od najpoznatijih internet ličnosti kad mu je maksima: “Give, give, give”.

Daj pre nego što tražiš.

Čak iako je poslodavac oglasio slobodno radno mesto, lako je izgubiti se u moru biografija ako niste krupna riba. Ili ako vas zbog nedostatka stila ne doživljavaju kao takvu.

Koliko god umelo biti dosadno, napisati cv je prilično jednostavna stvar: u poznatu formu ubaciti manje ili više istinite podatke, s akcentom na radno iskustvo i relevantno obrazovanje. Standardna forma biografije je odlična jer oduzima najmanje vremena poslodavcu. Ali čitanje biografija je već toliko deo njihovih života da ih se većina više nego zasitila. Pažnju će obratiti na vaš uspešni pokušaj da ih nekako animirate.

U svom tekstu iz 2014. lifestyle blogger izuzetne čitanosti, Mark Manson, detaljno opistuje proces zapošljavanja asistenta u pisanju tekstova i digitalnog umetnika. Posle dela “osnovni zahtevi”  navodi šta je pored ostalog to što je zaista napravilo razliku između uspešnih i neuspešnih kandidata: dobre prijave su, recimo, bile mini prezentacija u WordPress obliku, sa posebnim stranama za propratno pismo, biografiju itd. Ovde možete dodati razne stvari u zavisnosti od posla za koji se prijavljujete (od portfolija radova, preko omiljenih knjiga, do snimaka sa muzičkih ili sportskih aktivnosti gde ste učestvovali). Mogućnosti su beskrajne.

… međutim, mogućnosti za posao to nisu baš uvek, s tim što se ipak povećavaju ako vam je jasno da zaposlenje znači bavljenje potencijalnim radnim mestom i njegovim potrebama, a ne vama. Sve dok  ne steknete toliku konkurentsku prednost i vi kao vi na poslovnom planu budete dovoljno važni. Do tada, kako bi to Ryan Holiday lepo rekao, Ego je (najveći) neprijatelj.

Nekad je standardni cv dovoljan ako ga lepo uobličite. Nekad je mudro interesantno ga prepričati. Nekad bi bilo korisno da snimite sebe ili kolege-prijatelje-reference kako pričaju tu priču za vas. Ima mesta gde bi značajno doprineo animirani video vaše priče. A negde, opet, mogu jako da cene osobu koja se toliko zalaže za zadatak da će im ponuditi sve te opcije na prijemčiv i elegantan način, sa ili bez websita u pozadini.

After nourishment, shelter and companionship, stories are the thing we need most in the world. (Philip Pullman)

So, tell me a story…