Zašto je mladim perspektivnim pametnicama često i dalje teško da se snađu u modernim poslovnim (ne)prilikama

Čujem često od pripadnika tzv. generacije X (pretežno oni rođeni 70-ih) kako smo ih mi Y-ci oduvek nervirali, pretežno zbog nerealistične samouverenosti, arogancije i nedostatka volje da sagnemo glavu, strpimo se i učimo. To malo podseća na ono kad uvek pričate kako je novim generacijama lakše u nekad teškoj gimnaziji koju ste vi sa mukom završili. A možda se najjasnije vidi kada ekipa, koja se (nadamo se) poslovno bar donekle pokupila u svojim 30-tim, počne ozbiljno da se nervira zbog toga kako razmišljaju oni u srednjim i kasnim 20-tim. As if we have never been there.

A kakvi su ti novi millenials? Idealno oni rođeni početkom devedesetih ili baš eventualno krajem osamdesetih? (Znači, ako ste još u dvadesetim to je otprilike to.)

Neki su totalno neangažovani, detinjasti i nezainteresovani za bilo šta sem za provod. Možda su prosto mladi. Ali nekako ne mnogo zanimljivi.

Oni koji mogu biti problem su oni pametni. Sa idejama, koje često ne sprovode, izgovarajući se vatreno što objektivnim što subjektivnim činiocima. Sa znanjem s kojim su glavni u kafani, ali koje ipak nekako još ne utiče na to da im se promeni finansijska situacija. Pa i sa ambicijama, koje se nekako zadržavaju u glavi i stvaraju bes prema tekućim (uopšte ne idealnim) uslovima, ali i dalje deluju nekako… jalovo. Jer u svemu tome nešto fali.

I bivaju buntovni, pasivno-agresivni i cinični. Verovatno donekle sa pravom. Devedesetih su takvi bili heroji; ipak, kanda postoji neko ograničeno vreme do kad takvo ponašanje ima neki smisao i svrhu. Da podstakne rad i promenu jednom kada se probudimo iz dečijeg sna o savršenom svetu i vidimo da (jeste, i nama) nešto fali.

Kažem otvoreno “nama” iako sam još pre koju godinu prevalila tridesetu. Jer jesam bila jedan takav dvadesetšestogodišnjak. I apsolutno razumem pobude onih koji bi voleli da prosto budu sjajni i pametni i da ih za to neko plati (da se ne lažemo, i dalje verujem da bi to bilo super… samo se malo promenio ugao gledanja. U smeru realnosti).

Neki zbog okolnosti odrastu ranije, neki čak ni u srednjim godinama, ali nije slučajno da se poslednjih decenija javio sindrom 25-crisis. U svetu sloboda gde više nije nužno posle školovanja nalaziti stabilan posao (šta to beše?) ili osnivati porodicu, gubitak kompasa nužno povlači čitav vrtlog osećanja za sve one koji nisu imali baš mnogo vremena da se za njega spreme. Čak i u idealnim uslovima na tržištu rada, ovo jeste vreme kad emotivni problemi eskaliraju jer se otvorio prazan prostor da se razmišlja o “smislu”, “svrsi”, “šta ja zaista hoću” itd. I svi faktori koji stoje (i dalje zamaglenjenoj slici o) sreći na putu – šefovi, klijenti, roditelji, drugačiji prijatelji, država – svako je neprijatelj ili glupak koji ne shvaća mene posebnog.

I ovde već dolazimo u domen filozofskih pitanja. Da li možda ja i nisam tako poseban, ili nisam kao što sam mislio…? Da li je ipak svako poseban –  ali kako ćemo to da tretiramo i zar država (kao neki zamišljeni roditelj) nije dužna da se onda nama talentovanima pozabavi (kako to dobri roditelji rade) a posebno – finansijski nas nagradi? Jel? SVE nas? Ali ja ipak…I tako u krug. Sve dok se perspektiva ne promeni.

A menja se sa osnovnim pokazateljem odrastanja: da nisam centar sveta više nego što je svako centar sveta. I da u najboljem slučaju imam bezuslovno pravo na osnovne životne uslove (što je ostvarivo u razvijenijim zemljama poput Norveške ili Kanade), ali da je za moj bolji kvalitet života jedino važno kako i koliko mogu da doprinesem.

Za šta pamet, šarm, harizma i sve ono na šta se gorepomenuta kategorija makar i u sebi poziva jeste korisna. Ali često nije nužan, a definitivno ne i dovoljan uslov.

Ako si pametan, zabavan i imaš duha, rado ću popiti kafu sa tobom. Ali te za to neću plaćati.

Ovde nema previše mesta za priču koja mladim talentovanim cinicima pomalo udara na sujetu – da, kako bi to Mark Manson rekao, Being special is not really special – ali je za njihov dalji razvoj i budućnost u boljem poslovanju (umesto češćem alkoholisanju) verovatno korisno reći: nekad se određena poniznost isplati. Ne prema šefu ili klijentu. Prema vremenu, radnim satima, iskustvu.

Mnogi su zaboravili na poštovanje prema svima i svemu od koga mogu nešto naučiti: od vozača autobusa, preko klijenta u 70-tim, do, pa, da, vašeg možda iritantnog šefa. A suviše su mladi da stave na stranu i distanciraju se od neprijatnih emocija koje bilo kakva životna škola nudi. Šteta. Kao što je i šteta što svi u tim godinama imamo utisak da ostatak sveta samo želi da iskoristi našu mladost i profesionalno neiskustvo  – kao da je reč iskorišćavanje nužno loša sama po sebi. Za odrasle je i to samo jedna vrsta pisanog ili nepisanog ugovora – ti ćeš meni olakšati poslovanje a ja ću tebi primerom – i MOŽDA povremenim obučavanjem omogućiti da naučiš posao, ako si strpljiv i umeš da posmatraš.

There is no free lunch, kiddo. U svetu odraslih čovek dobije ono što zaradi doprinosom.

I to što ćeš sad da pričaš o tome kako su se, na primer, mnogi zaposlili u Srbijagasu i na sličnim mestima preko veze, kako imaju extra plate a ne rade ništa i slično, sve može biti tačno. Ali ne pomaže (niti iko garantuje da su srećniji oni pto baš i ne doprinose – malo ko jeste – ili da je bilo kome gorela do zore). Kako bi to Charyl Strayed jednom rekla: ne polažemo pravo na karte sa kojima verujemo da je trebalo da raspolažemo, već imamo obavezu da rasturimo sa onim datim.

Da, prilično nervira kad nam neko to kaže.

Odrašćeš kada uvidiš da je 50% tvog života determinisano spoljnim faktorima. A 50% tvojim odlukama o tome šta ćeš sa tim da radiš. Ja volim da imam osećaj da  je što veći deo mog životnog iskustva u mojim rukama.

Što se samog poslovanja tiče, svako ko ume da posmatra primetiće da uspeh na tržištu rada u izuzetnoj meri zavisi od toga šta od sebe možemo da pružimo, od popravljanja cevi u kupatilu do integrativne psihoterapije. Novac je samo jedinica vrednosti i realno je da naš doprinos drugima uslovljava našu finansijsku realnost. Ili bi bar tako trebalo biti. Ako smo u sistemu gde to nije slučaj, vreme je učiti šta se može naučiti i stvarati uslove da se izmestimo iz tog sistema u neki bolji. Bilo da je taj sistem bolja firma ili bolja država.

(jer kako bi to moj muž rekao u vezi sa čišćenjem stana: “ili imamo para, ili vremena”. A ja dodajem: neki zaista gotovo da nemaju ni jednog dovoljno. TO je vreme da se razmotri ozbiljnija promena, od kojih je emigracija češto poslednje pribežište).

Zato nije na odmet za one koji uskoro prestaju da budu omladinci da malo otvore oči i uši a zatvore usta. Bar u profesionalnom svetu. Da vide gde je njihovo mesto pod Suncem – a to od davnina znači – šta je to u ovom životnom veku što je njihova uloga. I da se sete da život nije monodrama sa njima u glavnoj ulozi.

Lepo je sa vama se družiti i piti kafu, ali ako ću da vas plaćam, zanima me čime to poslu možete da doprinesete. Zato nije loše poslušati komentar te fine starije gospođe koja čisti ulaz gde vam je firma. Ili od kolega koje tapkaju u mestu više od decenije – i na tuđim greškama se uči. Verovatno još manje pažljivo posmatrati sve one koje smatrate uspešnim. I često je bitnije gledati ih nego slušati. Makar to bio i vaš iritantni šef 🙂

By |2018-08-06T18:19:35+00:0029. 11. 2017.|Zlatne žile uspeha|