Iskustvo emigracije – Norveška

Dve Milice o iskustvu emigracije. Pročitajte kako se snalaze na dalekom Severu, u Norveškoj.

Osoba koja nam danas priča o emigraciji je posebna po mnogo čemu, ali smatram da njeno iskustvo može najviše doprineti onima koji smatraju da ih koče godine, porodica i to što u Srbiji žive već nekoliko decenija. Za sve vas koji mislite da je vaše vreme prošlo, da je vaš sat otkucao, da nakon dvadeset godina stvaranja života u Srbiji i zasnovane porodice nema mesta za promene: Milica Jakšić, četrdesetogodišnja medicinska sestra, mama sa troje dece, svojim primerom pokazuje da kada promenama težimo, one su moguće u bilo kom životnom dobu.

Zemlja emigracije: Norveška

Zemlja o kojoj nisam znala bukvalno ništa osim da se nalazi na severu Evrope i da je glavni grad Oslo. Ideja za preseljenje u Norvešku mi se javila kada sam počela da istražujem na Internetu gde mogu sve da se zaposlim sa diplomom med.sestre iz Srbije. Što sam sve više čitala, Norveška mi se činila kao najbolja opcija.

Krećem na časove jezika (dok je jedno dete na baletu, ja sam na času 😊) U toku učenja, sakupljam dokumenta za autorizaciju diplome,  koja stiže nakon 6 meseci. Uskoro počinjem da šaljem CV i molbe, ali bez nekog uspeha. Nakon, otprilike 500 poslatih CV, zvoni mi telefon, norveški broj! Ne znam da li da se javim, bojim se da li ću se znati sporazumeti.

Zvala je moja sadašnja šefica 😊 Nakon 3 meseca, ja sam u Norveškoj. Sve smo završavali preko mejlova.

Motivi i cilj emigracije

Rođena ’78. Trebalo mi je skoro 40 godina da shvatim da se u Srbiji ekonomsko stanje neće promeniti uskoro. Morala sam da uzmem život u svoje ruke. Ne mora to puno da se objašnjava, jer ko god da je emigrirao ili ima tu želju, zna na šta mislim.

Jedan od motiva su putovanja koja nisam mogla da priuštim (osim onog 10-dnevnog na moru, jedva otplaćenog) i koja će mi nadam se, biti uskoro dostupna.

Zatim, motiv mi je da deca odrastaju u zdravoj sredini, da mi suprug ne radi po 15 sati, da probam nešto novo…Mnogo je razloga, a cilj je samo jedan: bolji život.

Faze koje su mi bile najteže ili izazovi sa kojima sam se suočavala

S obzirom da sam samo 5 meseci ovde, mislim da još nisam završila sa fazama. Prva je bila faza šoka(gde sam i šta ja ovde radim), zatim oduševljenja (kada sam upoznala ljude i prirodu) i mislim da sam trenutno u fazi privikavanja.

Najteže je bilo suočavanje sa jezikom. Prvih par nedelja na poslu sam na trenutke pomislila da li sam ja opšte učila taj jezik 😁 Jako brzo pričaju i imaju svoj ostrvski dijalekat. Mnogo mi je lakša komunikacija sa ljudima koji su došli iz drugih zemalja, koji su radili kao letnje zamene tzv.vikari.

Treba vremena, i mogu da kažem da sam napredovala za ovo vreme koje sam ovde. Osim toga, idem 2 puta nedeljno na časove norveškog koje komuna plaća.

Zatim vreme: mnogo je surovija klima nego u Srbiji: kiša, vetar, sneg, led…ali Norvežani su napolju bez obzira. Najmlađe dete, koje ide u vrtić, je napolju sa svojim drugarima po sat i po, prepodne i poslepodne, i kada pada kiša, i kada je vetar ili sneg.

Realnost vs očekivanja: šta sam očekivala, a šta zaista dobila?

Još je rano da podvlačim crtu. U Srbiji sam imala lep posao, kuću, prijatelje…i dolazim ovde, i nemam bukvalno ništa, ni materijalno, ni socijalni život.

Međutim, polako počinjemo da stajemo na noge i mislim da će to ići dosta brzo. Upoznala sam puno pozitivnih ljudi, ljudi koji su nam pomogli dosta na samom početku.

Želim miran život, bez stresa (ikke stres) i mislim da je on ovde moguć.

Kako bih ocenila integrisanost u novoj domovini

Jako su nas lepo prihvatili na poslu, školi i vrtiću. Svuda su nasmejani, ljubazni pa i samu sebe uhvatim kako se drugima osmehujem. 😁

Dan kada smo doputovali, sačekala nas je moja šefica, kupila nam kesu osnovnih namirnica,i rekla dolazim po vas kasnije, idete kod mene na večeru 😁. Prilično su otvoreni, predusretljivi i sad je samo na nama da se uklopimo.

Predubeđenja o Norvežanima

Pre nego što ćemo emigrirati, čula sam od dosta ljudi za Norvežane da su hladni, da nisu društveni, da su naši ljudi mnogo sposobniji…i mogu da kažem da to nije istina.

Vitalni su, otvoreni, prihvataju druge kulture, i te kako sposobni i svestrani. Puno putuju, čitaju, subota i nedelja je za porodicu i prirodu, i ono što mi je na poslu bilo malo čudno: zahvaljuju se za svaku sitnicu😊

Savet osobama koje žele da emigriraju

Poručila bih da svakako probaju i da ako ne uspeju, ili ako im se ne svidi, bar će znati da su pokušali. Potrebno je da imaju strpljenja i neka žive sa tim da se svaki trud na kraju isplati.

Izvor: milicafazekas.com

By |2018-11-12T22:24:47+00:0012. 11. 2018.|Ljudi i mesta, Najnovije, Zlatne žile uspeha|