Wishful thinking – staro dobro puštanje mašti na volju

Koliko ste samo puta imali prilike da čujete nekoga ko vam se žali i monolog, bar privremeno, završava rečima: “Ali ja samo želim…”.

Da li ste primetili da ti ljudi uglavnom pokazuju nešto zajedničko? Ne samo nedostatak preduzimljivosti, već nešto mračnije, nešto što vas navodi, ako ste vi sami odgovorni ili preduzimljivi, da se osećate neprijatno ili iziritirano?

Osećaj da osoba pasivno sedi i čeka da se “stvari same dese”? Kao da joj svet nešto duguje? Posebno zato što je ona “samo” to nešto htela… želeći da implicira kako nije uopšte htela mnogo, a kamoli nemoguće… i kao da zaslužuje da joj se baš to desi.

Pre 15ak godina na Filološkom fakultetu u Beogradu dobila sam najsažetije predavanje ikad – na času filozofije. Profesor i dekan, dr. Ratko Nešković, u jednoj rečenici je želeo da objasni “celog Frojda”: Želja ima pravo na sve.

Da, u XX, a posebno XXI veku, želja zaista ima prava na sve. Većina želja je vezana za zadovoljstvo ili je posledica životnih priča  koje se tiču rane oskudice, još iz detinjstva. Osećaj nedostatka koji treba da se popuni, bilo da je u pitanju čokolada ili nova igračka, a možda i put na more. I niko nije kriv čak i ako samo poželi nešto sramno ili neadekvatno.

Kasnije su želje vezane za vrednosti usvojene vremenom: da budem uspešan, cenjen i sl. Neke su deo dečijeg inata kojim branimo integritet od nametnutog (ne nužno roditeljskog) autoriteta. Da ne budem ono što se očekuje, da budem drugačiji… Neke smo, pak, stekli višegodišnjim iskustvom u vezi s tim šta nam prija a šta ne.

Ne, ovo nije mračni srednji vek i želja ima prava na sve. Međutim, što su želje intenzivnije, i mi svoju vrednost ili vrednost sopstvenog života vezujemo za njih, to su njihovi koreni dublji. Kontrolišu našu svest i dobrobit. I pretvaraju se u jedan od tri – prema budizmu – glavna trovača: u žudnju.

ŽELIM ILI HOĆU

Jedna stvar u vezi sa željama koju mnogi ne uviđaju jasno jeste njen preobražaj koji bi trebalo da prati odrastanje. Kad smo mali, roditelji ili staratelji nam u manjoj ili većoj meri ispunjavaju želje. Kasnije je nešto potrebno i da zaslužimo. A pre ili kasnije dođe trenutak da shvatimo da za ostvarenje dobrog dela želja, bar onih u budućnosti, nisu odgovorni samo drugi (ili da u jednom momentu uopšte nisu odgovorni). Već mi sami. Naša odluka da koristimo svoje sposobnosti da razmišljamo, procenjujemo i nešto s tim uradimo.

Na kome je da se postara da imam 5 iz matematike? Da dobijem nešto ekstra novca, van očekivanog i uobičajnog, da bih mogao da vidim, iskusim ili posedujem ekstra stvari? Kampovanje s prijateljima, neplaniran put, bolji auto?

I koliko je dobro ako mi previše dugo sve te želje neko drugi ispunjava?

Svet je pun depresivnih tridesetogodišnjaka kojima su roditelji predugo ispunjavali želje za koje su, verovatno, sami morali da se postaraju. Roditelji stare, posustaju ili odustaju, a svet nije baš rad da ih odmeni.

Lepo je kad se desi srećna okolnost. Ali su one češće ako ih sami poguramo.

Šta se dešava sa željom sazrelog i odraslog? Ako ne procene da je neostvariva, slabo vredna truda ili na bilo koji drugi način problematična, ona postaje namera.

U kom momentu se u stvari vidi zrelost? Verovatno u tome što je nekako obrnuto srazmerna vezivanju za pojedinačne želje. Neki znaju da cene lepotu i širok dijapazon mogućnosti koje im svet ipak nudi. Kada je potrebno, možda sa setom ali uglavnom bez gorčine, oni umeju i da odustanu.

ŠTA SAM ZAISTA SPREMAN DA PROGUTAM ILI POBEDNICI UVEK IMAJU PLAN B

Jedna od stvari koju svi vole da pitaju decu jeste: A šta želiš da budeš kad porasteš? Lepo je kad deca počnu da razmišljaju o samorealizaciji u ranom uzrastu. Međutim, sugerisati im da je njihova želja univerzumova zapovest nije tako lepo. Po njih.

Zato, nažalost, dosta njih lako zaboravi da je na velikim željama potrebno poprilično raditi. Da je sudbina verovatno splet ličnog zalaganja i životnih okolnosti. Da nekad, bez obzira šta radili, stvari se neće odvijati kako smo zamislili.

Da li ste im na vreme govorili da je svet pun mogućnosti za svakoga i da oni nisu vredni koliko ona jedna želja za koju su se tako lako zakačili? Koliko su razne aktivnosti lepe? Ili ste im odjednom objasnili da deda Mraz ipak ne postoji i da je vreme da se pozabave nečim što će im doneti kakvu-takvu sigurnost i zaradu?

U moru ostvarivih želja pustiti maštu na volju ipak nije dovoljno. Problem sa krajem XX veka je jedan, verovatno najčešće pogrešno shvaćen stav new age filozofije: na tebi je samo da jako i dobro poželiš, a onda će Univerzum da se postara za ostalo. Misli i vibracije privlače okolnosti i sl. I onda cvrc.

Nisam ovde da osporavam moć sila koje verovatno baš i ne razumemo. Ali verujem da je mnogo više njih ispaštalo zbog nedostatnosti – ako ne već i netačnosti – ovakve životne filozofije.

Želje su lepa stvar, ali ono što mnogi ne uviđaju je činjenica da stvarnost ume da bude mnogo lepša za one kojima su oči širom otvorene. Ako nešto ne uspe, možda je tako i bolje. I zato, suprotno onome što new ageri tvrde, pobednici uvek imaju plan B.

Vrlo je moguće da je u moru kiča jedan genije kao Amira Medunjanin uspeo da nađe svoje mesto pod muzičkim suncem. I da je Haruki Murakami napustio svoj popularan jazz klub da bi se isključivo bavio pisanjem. Postao je pisac bestsellera. Mnogi nisu.

Jo Nesbø je želeo da bude fudbaler koji će iz lokalnog norveškog kluba preći u Premier Ligu, preciznije Totenheim. Onda se povredio, studirao ekonomiju i radio svašta nešto, uključujući novinarski posao. Frontmen je (kod nas ne tako) popularnog norveškog benda. I u jednom momentu je počeo da piše i dotakao zvezde. Ne samo zato što je zapeo i nije znao da odustane. Već zato što je osluškivao život i prigrlio mnoge mogućnosti koje mu on pruža.

U fenomenalnom tekstu bloger Mark Manson se bavi pitanjem istrajnosti, koje bi moglo biti glavno pitanje za one koji ne žele da razmotre plan B – ili one koji su ipak odlučili da ozbiljno vežu svoju sudbinu za jedan zamišljeni poziv. U delu: What is your shit sandwich? direktno pita – koju si cenu spreman da platiš da bi radio ono što voliš – ili što si zamislio da ti je suđeno? Kakva odricanja? Koliko sati rada?

Sam Manson je priznao da je kao vrlo mlad želeo da bude rock zvezda: želeo je vrisku, binu, popularnost, ribe. Ali nije želeo ceo trud kojim se do toga može doći. Cena je bila previsoka. Jer prosto to ipak nije želeo dovoljno. Da bi se svojski iscimao, što je njegov san ipak zahtevao.

Lako je samo želeti. Koliko smo spremni da damo? Ispada da se svaka priča vraća na vrednosti i prioritete: ako imate prijatelja koji iskreno želi da se bavi nečim mnogo kreativnijim i produhovljenijim, a opet mu se jako sviđa da dobro zarađuje od vođenja adaptacija stanova, onda se zapitate ko tu šta u stvari želi. Ima ljudi koji rade u biblioteci i srećni su. Samo su se onda verovatno svesno nečeg drugog odrekli.

MOŽDA ONO ZA ŠTA ŽIVIŠ NE TREBA DA BUDE ONO OD ČEGA ŽIVIŠ

A šta ako se se stvar sagleda i na potpuno drugačiji način? Deluje vrlo lepo i primamljivo da čovek postane sjajan u svom voljenom hobiju, posveti mu se dovoljno, monetizuje ga, pa napusti stari posao. Sada je 100% slobodan da se bavi onim što voli, a da od toga usput i zarađuje – posebno ako je strpljivo dočekao da novac krene da mu kaplje i da ne bude u finansijskoj stisci. Mnogima to zvuči kao san.

Međutim, ima i onih koji su videli da se njihov odnos prema voljenoj aktivnosti promenio. Odjednom nešto što je bilo deo domena slobode postaje domen prinude, ili bar obaveza. Koliko dugo možemo uživati u nečemu ako više nismo bez posledica slobodni da radimo isključivo kada smo za to raspoloženi? Da li su Kafka i Einstein bili ludi što su zadržavali svoj redovni posao dok su razvijali ono u šta su verovali?

Možda, samo možda, ono za šta živiš ne treba – a svakako ne mora – da bude ono od čega živiš.

ILI, KAKO BI TO REKAO CHURCHILL…

Nije srećan čovek onaj koji radi što voli nego onaj koji voli ono što radi. Ako ispratimo piramidu Maslovljevih potreba, videćemo da je velikoj većini ljudi sigurnost, prestiž i komoditet ispred samorealizacije – i zato rade ono što bi entuzijasti zvali settling for less. Izbor je više nego adekvatan ako nam je taj posao ne samo prihvatljiv, nego ako se u toj poziciji osećamo dobro i poštujemo benefite koje nam on pruža. Iako su verovatno bar na poslu ređi nesrećni kreativci nego službenici ili fizički radnici, teško je da iz svoje pozicije sudimo šta je kome u stvari važno.

Srećniji je čovek koji voli ono što radi. Jer se raditi može svašta – doprinositi se može na mnogim mestima – a ko to shvati, u radu uglavnom nije usamljen. Što je mnogima ekvivalent sreće.

Srećan čovek je i onaj koji radi ono što voli. Bilo da od toga zarađuje ili ne. Ako je poslagao prioritete i živi u skladu sa njima.