Šta sve uzeti u obzir kada učimo strani jezik

… a možda nam ni ne pada na pamet

Učenje stranog jezika može da bude nezaboravno putovanje, lepa avantura, razonoda ali i teški kuluk. Vrlo često smo unapred izgradili stav o tome kako će nam ići i koliko energije želimo da uložimo, ili koliku vrednost znanje tog jezika ima za nas. I u krajnjoj liniji koliko se možemo zabaviti ili uživati. 

Svima je jasno da je teško posmatrati sve jezike na isti način. Engleski je većem delu sveta jezik 2, i čak i oni koji ga nikada nisu učili po školama često imaju solidno pasivno znanje. Slična je situacija i sa španskim za sve one koji su godinama pratili latino serije, kao i za one koji uče jezik iz svoje jezičke grupe (Portugalci – italijanski ili Rusi – srpski). Olakšavajuće okolnosti imaćete i u usvajanju švedskog ili norveškog ako ste fluentni u engleskom, a posebno ako ste u školi, koliko god traljavo ili nevoljno, učili nemački. Reči i izrazi, a posebno strukturalne sličnosti (da ne kažem gramatika) koje se javljaju u većem broju jezika mogu se jedno vreme brkati, ali je iskustvo pokazalo da dugoročno više pomažu nego što odmažu.

Još jedan vrlo važan faktor je individualni – psihološki. Veliki hendikep u usvajanju stranih jezika su pogrešna uverenja, kako kod dece, tako i kod odraslih. Jedno od najčešćih je da je nešto kao što je „talenat za jezike“ zaista relevantan faktor. Usvajanje jezika jeste usko vezano za kognitivne, ali i druge psihološke kapacitete i često se lakoća i način usvajanja poklapaju sa našim drugim sposobnostima. Zato je važno za svakog pojedinca otkriti kako njegov sistem funcioniše. Kako bi to rekao guru efikasnosti Tim Ferriss (poznat po knjizi 4-Hour Workweek i raznim eksperimentima i izazovima, među kojima je bilo samostalno učenje nekoliko jezika): nema gena za učenje jezika, samo alati i trikovi za brže usvajanje.

Sledeći problem je još jedna predrasuda –  da smo posle 20-te (da ne govorim od 30+) previše stari za učenje novih jezika. Kada znate da ga upotrebite, iskustvo uvek pomaže. Vrlo detaljno istraživanje Univerziteta u Haifi (In Other Words, Hakuta) pokazalo je da su odrasli, u stvari, bolji učenici od dece. Ili kako bi to rekao urednik bloga alljapaneseallthetime.com : Babies aren’t better language learners, they just have no escape routes. Decu manje blokira višak razmišljanja o eventualnom neuspehu pa se malo (ako uopšte) pate sa osećanjem neadekvatnosti – stidom, što nas vodi ka problemu…

perfekcionizma. Jedne od najvećih blokada za bilo koji tip učenja. Retko do kraja izlečiv, iako se svesnim radom može zaobići. Perfekcioniste uvek frustrira kad ne radite sve kako treba. Osim ako se svaki put zaustave i malo razmisle. Kad se uči jezik, greške ne samo što su normalne, nego su i dobrodošle. One pokazuju gde proces koči, na čemu još treba raditi, i kako usmeriti nečiju pažnju.

A šta je sa iskrenim pobudama ili moderno rečeno motivacijom? Ne govorimo o self-help kvazi pomagalima i ostalim new age kradljivcima energije. Pravo pitanje jeste: zašto želim da naučim ovaj jezik? Imam li važan i dostižen cilj ili želim prosto dobro da se zabavim? (što je per se svakako važan i nadamo se dostižan cilj). Pobuda je stvar pojedinca, ako uzme u obzir iskrenost prema sebi da i realna očekivanja. A dobri motivi i realnost u očekivanjima rađaju proaktivnost i sposobnost dobre procene situacije: šta je to što želimo da postignemo i koliko vremena, energije, i eventualno novca smo spremni da odvojimo za to. Resursi su tu da se troše. Vi znate šta znači – na prave stvari.

 

 

By |2018-08-06T18:10:10+00:0004. 08. 2017.|Jezici poslovnih prilika|